Branič

244

„Б Р А Н И Ч*

потребно је с једее страде ограничити исто тако максималку висину наслеђа (ксја би била иста као и код интестатског наслеђа|),. а с друге стране ограничити обим лица која могу бити позваиа интестатски да наследе). На тај начин, тестамеиат би у оамој,. овари претстављао 'Средство за правилнију (боље одговарајући потребама конкретнога случаја) распаделу мамсималне наследне масе у оквиру сродника који могу бити позвати интестатоки да наследе. При томе би се имало, у погледу малолетне деце и деце за самасталан рад и привређивање, као и у корист предака (у границама раније обележеним) устаиовити право законог дела, т ј. прогласити као немивовну и неотклоњиву обавезу старања која оправдава институцију наслеђа. Остатак до максималне вредности, био би слободан на располагање тестатору. 35 ) Са одговором на прво питање о самој основи наслеђа и иотреби и онравдању те ивституције у данашњем друштву, па према томе и права наслеђа у данашњем праввом систему, ми смо изазвали потребу да дамо одговор и на друго питање о систему тога права, т. ј. најбољој организацији институције наслеђа у данашњем друштву, њавом најбољем регулисању у области права.. Сва горња излагања показала су, мислимо, колико је релативна важност тврђења славнога правника Јћепп§-а: наслеђе је услов свако,га људског прогреса у смислу цивилизације. 30 ) ТачНо V коликосе тиче саме идеје, оно! је, а то је уостало-м одговарало и његовим оановним схватањима, имало да буде, у погледу садржине и јачине, корегирано. И заиста, институција иаслеђа није избегла, као што је то> био случај и са свим другим установама, да буде изложева општем закону трнасформације и преображаја. Од основне идеје породице (пре Француске револуције), премо 1 идеје појединца (Француска револуција), дошло се до 1 идеје друштва, које су све одговарале своме времену будући израз друштвених односа и њихових потреба. Отуда су и правве институције регулиСаване на основу ових идеја, восећи тако' у себи одблесак фактичног стања, а> омо>, изражено у идеји предоминације друштва и друштвених интереса над интересима појединаца, миСлимо, налаже и вово регулисање права наслеђа.

35 ) На овај би начин изгледало немогуће стварање задужбина и другизг корисних институција од стране лица којима то средство допуштају. Остављајући на страну што би број тих лица постзјао све мањи и што би се и потребе за таквим установама смањивале, јер би друштво узимало на себе ширу улогу културне акције, ми би ипак, да би се избегла ова пезгода, допустили да остатак који прелази максималну вредност наслеђа, а који би имао да припадне држгви : (или којој другој јавној институцији), <1е си!из намени остварењу једног одређеног социјалног циља, но и ово у одређеним границама. ЗЈ ) Јћег1п§: Оег 2\уеск т Кесћи VI, § 42. 37 ) В. његова дела: Сеуо1иИоп <1е <1гоИ н сотћај роиг (1гоИ.