Branič

ПРИКАЗИ

253

жене у политичком животу, а у великој мери и по прописима граћанског законика, и на тај начин осетити неправедно запостављање жене према мушкарцу. Прописи кривичнога законика добрим делом говоре о положају жене у погледу отмице, силовања, побачаја и т. д., а сви ти положаји долазе као неки спецификум жена, који нити има нити може да има неке уже везе са мушкарцима. Утолико је тежа била задаћа аутора, да нам ту тему обради тако, да би она била што интересантнија за читача, што свакако није случај са онима, који су ту тему обрађивали са политичког гледишта, а и са гледишта грађанскога права. А онда се лако даде разумети, зашто је аутор добар део свога дела посветио подручјима, која немају никакве везе са кривичним правом и законикчм. Веома симпатична појава је код овога аутора, да се он свим жаром заузима за мишљење, које је предузео да брани. Готово као неки пропагатор феминизма он се заузима за права жене, истиче с једне стране њену запостављеност у друштву и насупрот томе њену стварну вредност и равноправност према ^ушкарцу и тражи на основу тога за жену равноправан положај са положајем мушкарца на свима пољима, па и на подручЈу кривичнога права. Тај ентузијазам није случајан, он је одлика аутора и њега ми сусрећемо и у неким другим његовим делима (нарочито у делу: О слободи воље), а вероватно да ту има мало утицаја и његовога учитеља и ранијега професора Универзитета у Загребу Др. Јосипа Шиловића. Само при томе свом заносу, тако нам барем изгледа, аутор кадикада жртвује и научну страну свога дела, што свакако треба пожалити. Са многим тврђењима аутора не бисмо се никако могли сложити, али с обзиром на краткоћу у простору ми ћемо се само на некима од њих задржати. Аутор тврди, да по § 173. т. 3. к. з. дело није противправно „мада то из незгодне стилизације ове одредбе и произлази. ,У ствари законодавац забрањује вршење побачаја увек, па и у § 173. т, 3. к. з., али га у овоме случају не кажн>ава са исвесних разлога. Никако не бисмо могли рећи, да се ту ради о ,незгодној стилизацији" (стр. 47, примедба) него је та стилизација и добра и јасна. Да се и овде ради о намерном изражавању на тај начин то се лепо види из § 25. к. з. успоређеног са § 24. к. з. Нужна одбрана није противправна (§ 24.), док је дело учињено у стању нужде противправно, али није кажњиво (§ 25.). Зато и у § 25. к. з. стоји: „неће се казнити ...", а то је уобичајени и чести израз нашега кривичног законика, а не никакав случај или незгодна стилизација. Правна норма гласи: не врши побачај али уза све то извесне околности условљавају некажњивост таковог дела. Не можемо онда никако рећи, да је такав поступак без карактера противправности; напротив код побачаја се ради само о колизији између права фетуса и права мајке, услед чега су и многи модерни законици европски дефинисали појам нужде тако, да се из њега даде исконструисати и право вршења побачаја (н. п. норвешки крив. зак.). Ми сматрамо погрешним и мишљење, да би се одредба § 173. т. 3. к. з. дала сврстати под пропис § 25. к. з. с разлога, изнетих већ раније у литератури. Ту о истовремености не може бити ни говора, што следи већ из тога, да лекар мора претходно известити власт, да се мора саставити комисија и ост. Само за случај да се збиља ради о моментаној нужди онда би могао сваки лекар да се позове на § 25. к. з. (стање нужде), јер тек тада би се могло рећи, да јеиспуњен и последњи услов стања лужде, како ју то свата наш кривични законик — т. ј. истовременост. Наш кривични законик је избегавао да дозволи слободу побачаја и услед тога је и стање нужде дефинисао на онакав начин. Док је норвешки кривични законик дефинисао стање нужде овако: „Нико не може бити кажњен због деловања које је преузео, да би спасио чију личност или имање од опасности, која се није могла отклонити на други начин ако му околности дају за право, да ту опасност, у сразмери са штетом, која може произићи из његова деловања, сматра нарочито великом. „Таковом дефиницијом стања нужде он је очито обухватио и перфорацију. Аутор мисли, да се трудна жена, ако хоће да изврши побачај у смислу т. 3. § 173. к. з. мора претходно пријавити, властима, а ту пријаву „редовно чини лекар и на тај начин се избегава неугодност за трудну жену или њезине сроднике" (стр. 49). Али закон није наредио трудној жени да се јави властима него самоме лекару. Законски пропис говори о условима, под којима, је оваково деловање лекара некажњиво и ако над трудном женом буде уз те услове извршена перфорација (а да о томе није власт извештена) за таково дело би могао одговарати само лекар, а никеко не и трудна жена. Не изгледа нам тачно ни мишљење, да је Уредба Мин. Соц. Пол. и Нар. Здравља од 16. априла 1930.