Branič

332

„Б Р А Н И Ч"

он није налазио за воланом: поступак човечији идентификује се са држањем ствари, које је од веће важности и једино меродавно за питање одговорности. Истина, питање је дуго дискутовано и то упорно; осигуравајућа друштва опирала су се оваковом становишту јуриспруденције, али је ствар решена и то дефинитивно решена одлуком опште седнице Касационог суда од 13 фебруара 1930. Тако се на све ствари може приметити а1. 1 чл. 1384 и створити могућност, у даном случају за одговорност јрзо шге: ручна колица и запрега исто као аутомобил и локомотива; пушчано зрно као и лопта за тенис; отровни гасови као и чврста тела, а и само лишће повлачи одговорност 1рзо шге сопственика кад, опало у маси, заиуши олуке за кишу на суседној кући: одговорност за држање ствари тежи ка универзалности и може се чак рећи да остварује ту златну универзалност. Законске претпоставке одговорности обухватају, тако, огроман простор. 2° Међутим постоје и судијске претиоставке, које ствара сам судија. Дешава се често да суд сматра, због околности случаја, да је погрешка туженог доказана кад постоје довољно озбиљне, тачне и сагласне претпоставке, и тада он само примењује пропис из чл. 1353 Соде ст1-а; постоје околности које дају саме од себе доказ свога порекла, које су, да се тако изразимо, предестинирајуће; по самој природи те околности искључују погрешку, нехат или ма какво делање повређеног. Доста ће бити да наведем, примера ради, искакање из шина и сударе возова. Путник, који би био повређен у таквој катастрофи, сигурно да је имао пасивну улогу и било би смешно тражити од њега или од његових наследника да доказују погрешку железничке компаније; сам по себи, догађај, који је проузроковао штету, јесте једна погрешка; ствара се претпоставка да је предузимач крив, само ако он не докаже да је био случај више силе, терет доказивања лежи на њему. Тако је, захваљујући утицају претпоставака, законских и судијских, примена правила: нема одговорности без доказане погрешке, била ограничена; претпостављена погрешка дошла је на место стварне и доказане погрешке, на корист оштећеног, чија је ситуација тиме, при вођењу спора, зкатно побољшана. Данас се задовољавамо само са вероватном погрешком, са хипотетичком погрешком, са могућношћу погрешке. * * Али када се дође довде, не треба ли ићи и даље и потпуно одбацити, из области одговорности или бар у извесним случајевима, појам погрешке, појам тако измењен, да кажемо тако мучен и са којим се тако рђаво поступало? Не треба ли стати на гледиште да смо одговорни не само за погрешне радње, него и за све радње којима смо, разуме се, причинили другоме какву неправилну или неморалну штету? Не треба ли „делатник", како кажу Американци, да одговара за своје делање? Један велики проблем, проблем објективизације одговорности, проблем замене