Branič

334

„Б Р А Н И Ч"

да заштити слабе. Када је гвоздени лонац разбио земљани, смешно би било истраживати да ли је било до кога какве грешке: сила, иницијатива, акција, саме по себи изазивају одговорност. * * Остаје да изложим и последње средство којим се послужила јуриспруденција у борби против традиционалног система одговорности, да би помогла оштећеном, средство врло оштроумно. које се сатојало у замени деликтне одговорности уговорном и којем јуриспруденција, а и неки законодавци, прибегавају већ двадесет година. Познато је да се поверилац из уговора налази, у погледу доказа, у повољнијој ситуацији од повгриоца из деликта, на пр. лица које је пов.ређено несрећким случајем, јер, за разлику од овог, он не треба да доказује да на страни туженога постоји погрешка. На пример, ако сам уговорио са предузимачем да ће кућа бити довршена до извесног рока, и ако он не испуни обавезу до уговореног дана, ја могу да га доведем у доцњу и да од њега тражим накнаду штете, не морајући да доказујем да на његовој страни постоји погрешка, или, ако хоћете, само неизвршење уговора претставља погрешку коју дужник мора да поправи, сем ако ие докаже да је случај више силе. Под оваквим околностима јасно је да оштећени има рачуна да се појави као поверилац из уговора а не из деликта; он тада пребацује терет доказивања на свога противника. Француска је јуриспруденција врло добро схватила значај проблема; она се трудила да га реши што повољније за интересе оштећеног, придајући уговорима што је могуће више обавеза и дејства, тако да се штета могла подударати са неизвршењем које од ових обавеза; једном речју, јуриспруденција је, колико је год могла, замењивала деликтну одговарност уговорном. Тако је она учинила, на пример, у погледу аревоза лџца. Од 1911 године, француски Касациони суд сматра да је возар, на пример железничка компанија, обавезна да му пружи потпуну сигурност; она га мора, живог и здравог, пренети на одређено место, иначе би повредила уговор. Она је, дакле, одговорна 1рзо шге, из уговора, изузев ако докаже да постоји погрешка оштећеног лица или случај више силе: ово све није ништа друго до правно изједначење путника са колетом робе, изједкачење које, можда, није много ласкаво са њега, због човечијег самољубља, но које је било спасоносно при несрећним случајевима. У неким је земљама, на пр. у Белгији, сам закон консакрирао теорију уговорне одговорности у погледу превоза лица (Зак. од 25 августа 1891). Незгоде које би се догодиле при сајмовима расправљане су исто као и незгоде при превозу; предузимач, организатор сајма јемствује својим клијентима за сигурност и одговоран је, по самом уговору, за све незгоде које би се догодиле. Апелациони суд у Лиону исто је тако поступао и са несрећним случајевима који би се догодили у мањежу при јахаћој обуци: повређени може да изазове одговорност директора мањежа, из самог уговора, не доказујући његову погрешку.