Branič

370

„Б Р А Н И Ч"

измене и саобразе потребама нашега народа, његовим схватањима правде и суда у социјалним и културним приликама. Немарност, неуредност и непослушност треба кажњавати али не на начин и са последицама које одређују §§ 492 и 493 гр. п, п.

СУДСКА ПРАКСА Важност уговора о продаји туђе сшвари. Тужилац Радојица у тужби својој упућеној Крагујевачком Првостепеном Суду 1926. г. претставио је, да су његови претци 1913. г. од туженог Животе купили непокретно имање у селу за цену од 730 дин., да су куповну цену исплатили туженоме у потпуности и да им је тужени на ову суму издао признаницу, обвезујући се уједно њоме да ће им издати тапију на продато имање, које им је одмах уступио у фактичну државину. Међутим 1922. године појавила се као прави сопственик продатог имања Стана, мајка туженога Животе, која је пре окончања овога спора умрла, и истиснула из државине купце помоћу полицијске власти на основу тапије од овог имања претставивши да су држаоци имања учинили дело заузећа из § 375. а крив. зак. старог. Како се продавац Живота ипак обавезао да његовим претцима одн. њему-тужиоцу као њиховом наследнику изда тапију на продато имање и како он то није хтео учинити по сили закљученог уговора ма да га је више пута опомињао, то га је тужио суду и правдајући условно убаштињење одобрено решењем суда пре постигнуте тужбе, молио суд да га осуди: да му на продато имање изда судом потврђену тапиЈу и накнади парничне трошкове без обзира на то што је тужени продао туђе имање одн. своје мајке Стане, јер се то њега ништа не тиче, пошто се уговор онакав какав је мора испунити. А у толико пре, што је тужени сада у могућности да испуни уговор непосредно, јер је спорно имање наследио од ранијег сопственика - своје мајке, која је умрла, о чему је као доказ поднео уверење општинског суда. Тужени Живота у одговору на тужбу и на рочиштима признао је, да је заиста продао спорно имање за означену цену, да је цену примио и да је купцима издао квиту, којом се обвезао на издавање тапије, али је тврдио, да Је имање продао не као своје већ као туђе одн. као сопственост његове мајке Стане, коју он треба да наследи као једини наследник, и да је све то било познато тужилачкој страни. Да је продато имање заиста било својина његове мајке, поднео је као доказ тапију, која гласи на њено име, као и пресуду полицијске власти од 1922. г„ из које се види да су купци као држаоци спорног имања истиснути из државине по тужби Станиној због заузећа. Како он-тужени ниЈе био сопственик продатог имања у времену закључења уговора и како по § 29. грађ. зак. нико не може другоме уступити више права него што сам има, као ни туђе, то је изјавио, да он није дужан нити је у могућности да изда тапиЈу тужиоцу, па је молио суд да тужиоца одбиЈе од тражења. Окружви Суд у Крагујевцу пресудом својом Бр. 9961 од 8. јуна 1933. г. одбио је тужиоца од тужбеног тражења са разлога, што тужени није могао продавати спорно имање, које је било својина његове матере Стане према принетим доказима, јер по § 20. грађ. зак. „што ко сам нема, оно не може ни другом дати". По правном леку тужиочевом, Београдски Апелациони Суд поништио је ову пресуду због судске надлежности и препоручио Окружном Суду да списе упути Среском суду као надлежном према вредности спора. Срески суд у Крагујевцу после извиђања спорне ствари на рочишту, донео је пресуду 16. јануара 1934. г. П. бр. 88/34., којом Је уважио шужбено шражење и туженог Животу осудио да тужиоцу Радојици изда тапију на продато имање. Разлози у пресуди Среског суда гласе: „Признањем туженог Животе —§ 180. гр. с. п. утврђено је, да је онзаиста продао спорно имање правопредходницима тужиоца за суму од 730 дин., да је новац у потпуности примио и о овоме издао квиту, по којој је се обавезао, да купцу и тапију изда на продато имање. Према оваквом стању ствари на туженоме као продавцу лежи терет, да