Branič

586

,Б Р А Н И Ч"

ну заклетву, да је спорна имовина заиста заоставштина пок. Савка, у ком случају, да му тужени ту имовину уступи у државину. Београдски апелациони суд преиначио је пресуду окружног суда и тужиоца одбио од тражења са разлога, што по чл. 19., 40. и 4ј. неспориих правила у надлежност неспорног судије долази расправа о заоставштинапа, наслеђу, утврђивање усмених и обзнана свих тестамената, као и прављење и примање истих а по чл. 44. истих правила неспорнн судија надлежан је да утврди, да ли је усмени тестаменат прављен у оним моментима, у којима предвиђа овакав тестаменат § 447. грађ. зак. ГЈрема оваквим нмперативним прописима неспорни судија је првенствено и апсолутно надлежан за утврђивање и обзнану усмених тестамената а тек по обзнани истих тестаменти могу бити предмет судске расправе. Осим тога, тужилац тужбом тражи и повраћај заоставштине пок. Петре, односно њеног мужа пок. Саве, чији обим тужени не признају, те је ова материја, по нахођењу Апелационог суда, требала да буде предмет засебног спора и то пак, пошто се на наведени начин у спору са законским наследницима утврди постојање усменог тестамента пок. Петре. Касациони суд примедбама свога III оделења од 25.-П-1935. год. Рев. Бр. 191/34. поништио је пресуду Апелационог суда са следећих разлога: „Правилно Апелациони суд налази, да у надлежност судије за неспорнадела по правилима о поступању у неспорним делима, спада прављење, потврђивање и обзнана тестамента, као и позивање евснтуалних наследника да се о томе изјасне. Погрешно само Апелациони суд налази, да се оним, што се утврди у томе неспорном поступку пред судијом за неспорна дела наслеђе дефинитивно' расправља тако, да оно не може бити предмет оцене у редовној парници. Јер, сва права, у колико се у опште могу пред судом бранити, имају се бранити у редовном парничном поступку, ако нису преклудирана а неспорни поступак има само тај циљ да се у њему сврши расправа наслеђа, ако је то могуће, без спора. То је тако и по самој природи ствари а то се очевидно види и из чл. 129. неспорних правила, у чијем се III ставу изрично истиче: да у случају већ свршене расправе у неспорном постуику, ако се појави какав тестаменат, лица, која из. њега изводе право такође имају то своје право да остварују редовним путем т.ј. у парничном поступку. Према томе, независно од тога, што спорни усмени тестаменат, из кога тужилац хоће да изведе своје право наслеђа, није био предмет расправе у ванпарничном поступку, тужилац има несумњиво право, да на основу њега утврђује своје право наслеђа у овоме спору, Из тога, што је у неспорном поступку, према решењу неспорних дела судкје од 12.-Х1.-1921. г. Бр. 31222 биоподнесен један тестаменат пок. Петре, па је садашњи тужилац у том поступку поводом тога тестамента био упућен на парницу, коју није водио, не истиче, да је тужиочево право за вођење овога спора у одређеном року преклудирано пропуштањем вођења наведеног спора. Јер, како се види из поднетог решења неспорног дела судије, тужнлац није био упућен да води спор о важности тестамента, за који је једино у неспорном поступку предвиђен преклузиван рок, већ је упућен само на спор, да утврди да је пок. Петра, надживевши свога мужа пок. Савка, постала и наследница његове заоставштине. Према томе, рок за вођење спора, остављен у томе решењу, тицао се само спора о томе питању а не о питању важности тестамента и, као судски рок, он није и преклузиван. Исто^ тако погрешно Апелациони суд налази, да тужилац неумесно води овај спор са туженим, као трећим, незаинтересованим лицем, јер поменути чл. 129. неспорних; правила, који се аналого има применити у конкретном случају, прописује, да се у тамо означеном случају, кад је наследни поступак већ завршен или наслеђена имовина већ предата оглашеном наследнику, сиор има водити противу арптежаоца завештаног имања а не противу неког другсг лица, које то имање не притежава. Неумесно је нахођење Апелационог суда да тужилац има бити одбијен од тужбеног тражења и због тога, што од тужене стране тражи и псвраћај заоставштине пок. Петре, односно њеног мужа пок. Савка, што је требахо да буде предмет засебног спора. Јер, из акта овога спора види се, да тужилац тужбом није тражио утврђивање важности тестамента, као нарочитог предмета спора, већ је предмет овога спора баш утврђивање права наслеђа а усменим тестаментом тужилац се послужио само као доказом за утврђивање свога права, према чему сеу овом спору имало о томе праву наслеђа и судити, чија је последица и повраћај самог имања, које тужени држе. Из свега изложеног, Апелациони суд је био дужан, да се упусти у оцену свихнавода парничара и поднетих доказа и по тој оцени да изрече своју пресуду."