Branič

СУДСКА ПРАКСА

587

Апелациони суд није усвојио ове примедбе, зећ је у писму своме од з.-1У.-1935. г. Р. Бр. 1147 дао следеће противразлсге: „Из разлога пресуде Апелационог суда и примедаба Касационог суда види се, да се, као прво спорно питање појављује о томе: могу ли се спорови о наслеђу, важности или неважности тестамента, реду умирања, праву својине на поједине делове пописаног имања и томе слични, заснивати и водити обилазећи при томе неспорних дела судију према приликама подношењем тужбе по истеку рока за вођење пгрнице или чак и по расправљеној маси. Апелациони суд и дал.е остаје на гледишту, да су наређења неспорних правила обавезна за странке и да се не може, приликом заснивања ових спорова, игнорисати надлежност неспорних дела судије. По нахођењу Апелационог суда, установа неспорних дела судије створена је у циљу, да се обезбеди правилна ликвидација заостале имовине покојникове а у интересу јавног поретка, саслушањем свих заинтересованих лица, њиховим обавештењем о целом стању, утврђивањем неспорних чињеница и, најзад. применом наређења чл. 2. тач. 7. неспорних правила, правилним заснивањем парница, ради лакшег расправљања евентуално појављених спорних питања. Неспорним правилима — чл. 129. предвиђена је могућиост појазе тестамента, у ком случају а у истом духу, утврђена је обвеза предаје истих н. д. судији, обзнана заинтересованим а тек по испуњењу свих ових услова, остављено је на вољу означеном кориснику истог да води или не води редован спор. Па када се из свега види, да су ове одредбе засноване ради сигурности правног саобраћаја, то их странке не могу не поштовати, јер би тиме била доведена у питање правна сигурност у земљи. Признавање права вођења тестаментних и наследних спорова у свако време и независно од надлежног неспорних дела судије имало би ту последицу, да се наследници никад не би осећали сигурни у своме поседу и да не би смели њиме слободно располагати, јер би увек осећзли као сталну претњу, мог^ћност појаве каквог неочекиваног тестамента. Озакво стање ствари свакако да није било у намери законодавчевој, нити га пак суд може желети. Из изнетих разлога, Аиелациони суд налази, да тужена страна није могла истом тужбом захтевати признање својства наследника и повраћај масене имовине. Тачно је нахођење Касационог суда, да је предаја масеног имања логгчна последица оглашења за наследника и да је оглашени наследник самим тим легитимисан, да захтева предају имања. Међутим у конкретном случају то није могуће извести, јер се из саме пресуде види да само питање својине појединих парцела масене имовине није начисто изведено и да је очигледно, да би требало бити предмет посебне тужбе — § 96. гр. с. п. Кго први тужбени захтев у кснкретном случају је питање важности усменог тестамента пок. Петре и, као непосредна последица, признавање својства наследника тужиоцу Богосаву и његовог права својине на Петриној заоставштини. Међутим првостепени суд се упустио у расн[азљање једног другог питања, које са предњим стоји у крајње лабавој ве*и а то је, да ли су означнене парцеле биле својина пок. Савка, Петрина мужа и следствено Петрине или их тужени држи по својинском праву. У осталом, у сличним случајевима и досадања судска пракса одваја ова питања. Тако се н. пр. код отпуста испод очинске власти изриче напуштање очевог имана али се не улази истом приликом у оцену питања, да ли је имање одиста само очево или синовље; даље, приликом примене чл. 2. тач. 7. неспорних правила увек се чини разлика између упућења на наследн.и и упућења на својински спор (особина). Најзад, ако би се стало на гледиште Касационог суда, онда би институција судије неспорних дела била сувишна а сви прописи правила о поступању код н. д. судије непотребни, што законодавац са овом институцијом није хтео нити желео. Правно гледиште овога суда најлепше се осветљава овим примером. Ако би у спору странка поднела за доказ о наслеђу и праву својине својеручни тестаменат, такав тестаменат неби имао никакве доказне снаге све дотле, докле од неспорних дела судије не буде обзнањен и узета реч од заинтересованих законских наследника по овом тестаменту и докле неспорних дела судија овај тестаменат не би својим решењем оснажио." Касациони суд у својој општој седници од 3. октобра 1935. Рев. Бр. 191/1/35. усвојио је поменуте примедбе сво1а III. оделења а ове противразлоге одбацио.

Одредба чл. 129. Правила о поступању у неспорним делима, која су важила за подручје Касационог суда у Београду, ушла је и у нови Закон о ванпарничном поступку. По § 143. истог Закока, ако се после уручења наслеђа пронађе изјава последње воље, предаће се суду, који је водио расправу заостав-