Branič

МОРАЛ И ОБЛИГАЦИЈЕ

ном делу Заепсе е1 1есћтцие еп с1гоН рте розШ/*), повлачећш разлику између датога ((Јоппе) и створеног (сопб1гш{), т. ј. изм еђу чињеница које утичу на стварање права (а које он дели у четири групе: природне, историске, рационалне и идеолошке) и. обраде, форме у којима се право изражава, даје превагу оним^ првим (датом-сЈоппез), уносећи, при том, и појам природног права. И дело проф. К1рег(-а: 1а ге«1е тогак с/апз 1е8 одП^аИопз ст1е$ долази у ову групу, т. ј. представља један систем субординације,. и ако би изгледало да оно треба да представља један систем: координације или још боље интеграције права (сопз!гш{) и морала (сЈоппе). „Код израде позитивног правног поредка, немогућеје остварити потпуну одвојеност права и морала. Људско друштво зна за правила моралнога живота и та правила поштује већина његових чланова, и ако их неки негирају чак и газе. Законодавац и судија могу та морална правила било учинити обавезним дајући им правну санкцију, било не водити о њима рачуна, било чак ићи противу њих. Отуда се поставља питање о њиховом држању?" — Указујући на принципијелно постојање ове зависности права и морала, проф. Шрег{ наставља: „Да ли је уопште могуће одвојити правне формуле од историских, рационалних и идеалних чињеница које их условљавају? Г. Оепу, испитујући однос између науке и технике у приватном праву, предложио је разликовање датога и створеног. То разликовање, међутим, изгледа доста вештачко, јердато (сјоппе) не постоји стварно ван духа онога који ствара право. Законодавац или судија: имају свој појам морала, појам лични и наметнут, и изражавају га у својим законима и одлукама. У толико и у том смислу морал је један фактор права". У самој ствари то разликовање између датога и створеног повлачи и г. ШрегЈ: „Представљајући власт, законодавац жели да обезбеди сувереност његове воље. Међутим, та је воља условљена свима силама које делују у људском друштву. — Отуда је морал битан фактор права. Он није само једно од датога (сЈоппез) на основу кога правник има да ствара систем; он је жива сила датога која детерминише стварање система и која је у стању да сваки систем уништи". Право је израз воље законодавца, али та воља није суверена, боље није својевољна, већ је условљена и одређена свима силама које деЛ УЈУ У људскоме друштву, а од свих тих сила, морал је најбитнија. Право је, дакле, израз тих сила, које условљавају вољу затала над радом, тежња за личном добити, и стања које има да дође као неминовна последица: економска слобода и једнакост, социјализација добара, искоришћавање свих производних средстава у друштвено корисне сврхе и стварање од појединца правог члана друштва, управо органа друштвене функције који би, ослобођен свега егоистичког, радио на побољшању и напретку друштва? — Било би врло интересантно учинити упоређење између схватања Ои§иН-а, Магх-а, Оепу-а, и других напредних духова одстрањујући све формалне и терминолошке разлике — на пр. задржати приватну својину, али је учинити социјалном функцијом (Ои§иј(), укинути својину, па добра дати на уживање и обраду ономе ко ради (Магх); економска слобода и једнакост (Магх), солидарност и правда (Ои§ш(); право побуне, када позитивно право не одговара објективном праву (Ои§ш() одн, природном праву — правди (Оепу), и право радника на самоодбрану од претераног искоришћавања послодавца (Магх). *) четири књиге, Рапв, 1914 — 1924.