Branič

11

,,'Б РАНИ Ч"

то двоје здружи може бити кривичног дела. Према томе, и по г. Перићу не може се говорити о кривичном делу само и једино са објективног гледишта, немајући у исти мах у виду и субјективни елеменат. Отуда, мислимо, примедба г. Кулаша да се г. Перић није овде изразио „како би требало", није умесна. У осталом, и сам г. Кулаш, мало даље, слаби ову своју примедбу, управо сам себе демантује, јер вели: „Али отуда никако не следикао погрешно и оно, што ми тврдимо, да се наиме једно научно дело односно један сто не даду сасма издвојити од свога аутора, који су их иравили. Научно дело ако и не садржаје у себи писца, свакако садржава једну мисаону радњу, која је унета у то научно дело и без које оно не би ни било научно дело. А исто тако и један сто се не да замислити без мисаоне радње столара, који га је правио. Да се још једном ради јасноће изразимо сликовито. Уметничко дело једнога скулптора свакако не садржи у себи и самога скулптора, али нема сумње да садржи нешто од тога скулптора, што га чини различитим од осталих на изглед можда истих кипова" ( ор. сИ. стр. 567). Ово што тврди г. Кулаш, то је и г. Перић казао, не свакако тако опширно, и не наводећи примере као г. Кулаш, али идејно је казао оно што и сам г. Кулаш понавља. Другим речима г. Кулаш је у напред поменутим примедбама замерио г. Перићу оно што, у самој ствари, он такође тврди. Није нам била намера да се у овоме чланку дубље бавимо интересантном дискусијом између бипартиста и трипартиста, већ смо само хтели да истакнемо да смо аргументе г. Перића увек разумели у корист дводеобнога система, онако како смо то овде изложили, и како се једино може и разумети. На крају крајева, као што се види, г. Кулаш се не разликује од г. Перића, не само идејно, као што већ и сам каже, него ни у погледу овде изнетог аргумента г. Перићевог (и г. Маковскога). Само смо хтели да г. Кулашу скренемо пажњу на овај факат. Чланак г. Кулаша неоспорно је веома интересантан, као и теза г. Петровића, за коју г. Кулаш, при свем том што није трипартиста, вели, сасвим правично, да је с погледом на тежину проблема и на начин његовог расправљања, са њом „задовољан" (ор. сИ. стр. 575). Г. Кулаш обећава, у своме чланку, један већи рад из кривичног права у коме ће бити опширније говора и о дводеобној и тродеобној теорији. То ће, несумњиво, бити један користан прилог, поред књиге г. Петровића и других радова наших стручњака, овој важној дискусији.

Миодраг Туцаковић, докторанд права — Београд. ПРОБЛЕМ ЗАКОНСКЕ И ПРАВНЕ АНАЛОГИЈЕ (Свршетак) Ако би се ивложеним гледиштем хтело указати на неаотауност и нетачност појма аналогије онда му се могу учинити ове замерке. 1. Како би се у пракси могла наћи разлика између