Branič

ПРОБЛЕМ ЗАКОНСКЕ И ПРАВНЕ АНАЛОГИЈЕ

81

У закључку овог првог дела да аоновимо, да нама изгледа логичнпје остати ари досадањем схватању аналогије по коме она у свом генусу значи закључивање од сличног на слично. Законска: од аосебног сличног на слично иосебно, иравна: од сличног оиштег на слично појединачно Та сличност би се у оби случаја констатовала „индентичношћу интересног положаја" . 23 ) — Да ли, употребљујући ову методу судија остаје у границама текста или он ствара право? И при примени најјаснијих текстова судија не престаје бити активна јединка, располажући извесном дискреционарном моћи, слободом одлучивања и оцењивања. Овде, примењујући правило на случај, за који није било стварано, његова улога се још више повећава. Солуције које буде доносио, будући у једном неограниченом домену, носиће печат његове лич-

^ 3 ) Морамо само овде да учинимо две врло важне напомене. Ми нисмо били у могућности, да у нашој ни у страној литератури, којом смо се делимично служили, нађемо горњи појам правне аналогије. Ми смо га конструисали из многобројних примера. Потребно је нагласити да се о појму аналогије од вајкада дискутује и да је тако и данданас. Само, и ако се одлучно одбацује да аналогија није дедукција, њој се ипак не даје потпуно самостално место. Дефинишући Је као закључак од појединачног на појединачно, извесни логичари у њој виде само један „претходни корак индукције", јер индуктивно опште постаје тиме „што се датом особитом хипотетички додаје остало особито, које га допуњује до општег". И аналогији се даје самосталност и поред те принципиелне једнородноств аналогичног закључка са индуктивним закључком стога, јер нама није увек циљ прелаз ка општем кад закључујемо од особитог на особито. (В. ЕгЈшапп ор, сИ.) Ми смо пак пошли од генусног појма аналогије и констатовали да он значи закључивање од сличног на слично (Бр. Петронијевић ор. с.) а да варианте тог генуса могу имати два од три позната облика посредних закључака. Наиме схватили смо да оне могу значити и закључивање од општег сличног на поЈединачно слично као и од појединачног сличног на појединачно слично. Исто тако нисмо искључили Ш1 трећу могућност да она може значити и закључивање од појединачног сличног на опште слично, Али ту трећу могућност нисмо ни примили јер је уопште нисмо критички испитивали. Да нпр. аналогија схваћена као закључивање од општег на појединачно није дедукција ми ћемо показати на примерима истина хипотетичним. али зато не мање погодним за илустрацију, од тих ,практичних, животних". Један од општих принципа у праву је да се нико не може богатити на туђ рачун. Претпоставимо нпр. да је неко на противправан начин дошао до једне породичне фотографије и да законодавац то противправно присвајање ствари без имовинеке вредности није предвидео. Онда, ако расчланимо горњи принцип на његове компоненте имали би смо овакву аналогију: 1° Свако ко присваја туђу ствар и богати се на туђ рачун одговараће. 2° Онај ко узме фотографију слично се понаша ономе ко се богати на туђ рачун. Дакле и онај ко узме фотографију шреба да буде одговоран. Као што виднмо, сличност се састоји само у протавправном присвајању ствари. Али у другој премиси онај који је на противправан начин присвојио фотографију не богати се. Ако би пак било н елемента богаћења онда би то била дедукција. — Или узмимо други, фрапантнији пример: 1° Сви су људи смртаи 2° Мајмуни имају безброј особина као и човек. Дакле оиће и да је мајмун смртан. Ми мислимо да је овим примерима довољно указано да дедукција није исто што и аналогија. Међутим неки логичари да би ту разлику што јаче истакли сматрају да чак и кад се врши закључивање од општег на појединачно, оно је такво само привидно. Јер и тада закључак се односи и врши са једне особине на другу. У првом нашем примеру радило се о одговорности, у другом о смртности. Нама ово гледиште изгледа и сувише екстремно јер би доследно изведено значило негацију дедукције, како нам изгледа. Али то би нас одвело и сувише далеко од теме нашег рада.