Branič

186

„БРАНИЧ 1

беђење спорног потраживања после овога рока т.ј. тек 25 марта 1933 год. то је ово потраживање застарело. Првостепени суд је погрешно уважио навод тужилачке стране и нашао, да је спорни дуг издањем признанице преновљен у облигациони дуг, за који неважи застарелост из § 928 гр. зак. За појам пренове дуга према §§ 847—853 гр. зак. битан је елеменат измена самог основа дуга, које измене у овом случајунема. Из поднете признанице јасно се види, да је тужени својој обавези задржао карактер дуга адвокату за трошкове и хонорар, те да је издавањем признанице дао повериоцу само писмен доказ о дугу не мењајући ни уколико природу самог дуговања — §852 гр. зак. Према томе Првостепени суд погрешно закључује, да је пренов дуга извршен тиме, што је издањем поднете признанице непречишћена тражбина о адвокатској награди претворена у пречишћену тражбину о адвокатској награди, јер нема доказа о томе, да тражбина није била пречишћена и пре издања признанице, нити да је о томе чињено ма какво поравњање у смислу § 854 гр. зак. да би се издавање признанице могло сматрати као пренов дуга путем поравњања. Са изложенога призивни суд је у смислу §§591 и 647 грпп. пресуду Прв„ суда преиначио и изрекао као у диспозитиву ове пресуде". По ревизији тужилачке стране, Касациони суд у Београду пресудом својом од 23 новембра 1935 год. Рев. 1087, преиначио је пресуду Окружног суда и туженог осудио на плаћање горњегдуга, са разлога: „Тужилац својом ревизијом побија пресуду призивног суда због псгрешне правне оцене приговора туженог о застарелости. Тужилац истиче да јепризивни суд погрешио кад је у овом случају применио пропис §928 6) већ је у погледу застарелости тужбеног потраживања требало применити § 928 ж) гр. з. јер је издањем признанице о дугу престала да тече скраћена специјална застарелост из; § 928 б) г. з. Оцењујући пресуду призивног судау границама изнесених разлога, Касациони суд је нашао да су ревизијски разлози у погледу оцене приговора о застарелости законски основани. Призивни суд је правилно нашао да по § 928 6) г. з. тужба адвоката за учињене трошкове и хонорар застарева за годину дана, само је погрешно схватио правни значај § 928 в) гр. з., а на име да издање признанице само прекида застарелост из означеног законског прописа. Напротив из текста §-а 928 в) гр. з. јасно се види, да издавањем признанице престаје тећи застарелост од годину дана, те се у таквом случају има применити општи рок застарелости из § 928 ж) гр. зак. Па како је тужени као доказ о постојећем дугу издао сам своју признаницу 26 маја 1931 г., а тужилац поднео тужбу за обезбеђење спорног потраживања 25 марта 1933 год. то с обзиром на §928 ж) гр. з. спорно потраживање није застарело. Услед овакве повреде материјалног правног прописа од стране призивног суда, Касациони суд је преиначио пресуду призивног суда и донео одлуку као у диспозитивном делу пресуде — §604 гр. зак." За иокретање кривичног иосшуика због дела из § 120 Зак. о адвокашима, Адвокашска комора није сшранка у смислу §§ 51 и 54 к. с. и., него се јавља као јавна власш, место државног тужиоца, са истим правима којаима државни тужилац. (Пресуда IV већа Касационог суда у Београду од 23 новембра 1935 год. Кре 1529). Адвокатска комора у Скопљу поднела је тужбу противу С. К. због дела из § 120 Зак. о адвокатима. Срески суд у Врању пресудом својом од 12 јула 1933 год. Кпс 1107, ослободио је од оптужбе окривљенога, а Адвокатску комору у Скопљу, осудио на плаћање трошкова кривичног поступка у 140—динара у смислу § 311/П бр. 4 к. п. с„ а за приватно правно потраживање упуђена је Комора на грађанску парницу у смислу §—а 297/11 к. п. с. Приликом објављивања пресуде, а по завршеном главном претресу, заступник Адвокатске коморв није био присутан (већ само на главном претресу), те је стога суд пресуду доставио Адвокатској комори, која је исту примила 28/11 1934 године. Комора је на горњу пресуду, по њеној достави, изјавила призив и исти оправдала 1 марта 1934 године. У свом оправдању призива Адвокатска комора сматра да је суд повредио