Branič

СУДСКА ПРАКСА

187

закон у §—у 311 од. II бр. 2 и 4 ксп„ пошто није могла бити осуђена на плаћање трошкова с обзиром на пропис §—а 311 |Ш кпс. Окружни суд у Врању решењем својим Бр. Кпр. 166|34 од8—IV—1935 године, одбацио је призив Адвокатске коморе на основу §—а 398 од. 1 кп. као касно изјављен, зато што сматра да је заступник Адвокатске коморе био присутан објављивању пресуде, — пошто је био присутан на главном претресу а са истог се удаљио само за време објављивања пресуде. Затим, суд је призив одбацио још и стога, што сматра да је рок „за изјаву призива* осам дана у смислу §—а 333 ксп,, па како је пресуду Комора примила 28111 1934 године, а призив изјавила 10—111— 1934 године (што је суд погрешно нашао-констатовао), те да је призив неблаговремен. Врховни државни тужилац у Београду противу горњих одлука Среског и Окружног суда у Врању, поднео ја захтев за заштиту закона, са разлога: „По §—у 120 од. 111 Зак. о адвокатима кривични поступак за дело предвиђено у првом ставу истог §—а покреће се по службеној дужности, што јасно излази из законског текста који гласи: „кривични поступак може се повести на предлог државног тужиоца или Адвокатске коморе, који имају сва права тужиоца". Сем тога по пропису §—а 120 закона о адвокатима Адвокатска комора не иступа као странка у смислу §§ 51 до 54 кпс. т. ј. као „приватни тужилац" односно као „субсидијарни тужилац", него као јавна власт место државног тужиоца са истим правима која има овај у погледу покретања поступка, што доказује реч „или" у одељку III §—а 120 закона о адвокатима. Зато се на Комору и не могу применити прописи §—а 311 од. II бр. 4 кп. јер она нија само подносилац пријаве него тужилац, већ прописи из §—а 311 од. III кп., који се примењују и на државног тужиоца. Ово поготово стога, што § — 120 од. III зак. о адвокатима изрично иаводи да Комора у овом случају има иста права као и тужилац. Под речи „тужилац" (§ 6|6 кп) у овом случају не може се да разуме ни „приватни тужилац" ни „приватни учесник као тужилац", јер се дело из §—а 120 закона о адвокатима не гоии по приватној тужби, нити је у овом случају дошло до субсидијарне тужбе у смислу §—а 53 кп. Према томе „тужилац" у овом смислу §—а 120|Ш закона о адвокатима раван је по правима које има, државном тужиоцу. Са горе изложеног Окружни суд у Врању решењем бр. Кпр. 186|34 од 6-1У-1935 године, као и Срески суд у Врању пресудом Кпс 1107ЈЗЗ од 12-У1 1933 године повредили су закон у §—у 311 број 4 кп. у вези §—а 120 зак. о адвокатима, осудивши Адвокатку комору на плаћање трошкова. Окружни суд решењем свошм бр. 186|34 од 6—IV—1935 године повредио је закон још у пропису §—а 398Ј1 кп. зато, што је са изложених разлога одбацио призив Адвокатске коморе као касно поднет. Пошто се из записника о главом претресу пред Среским судом у Врању јасно види да заступник Адвокатске коморе није био присутан објављивању пресуде, то она није изгубила право на изјаву правнога лека. Рок за ту изјаву може да тече само од часа кадје тужилац за пресуду сазнао, јер кривични поступак нигде не предвиђа шта ће бити ако на одређено време за објављивање пресуде не дође тужилац — као што је то случај за оптуженика. (§ 290 и 333 кп). Изјава (и правдање) призива учињени су у року од три дана по саопштењу пресуде, дакле благовремено. Предлажем зато да Касациони суд изволи у смислу §—а 357 закона о судском крив. поступку по одржаном јавном претресу пресудом изрећи, да је пресудом Среског суда у Врању кпс. Бр. 1107[33 од 12—VI—1933 године повређен материјални и формални закон у §—у 311 број 4 кп. у в. §—а 120 закона о адвокатима, а решењем Окружног суда у Врању од 6—IV—1935 године бр. 186134 пропис §—а 398Ј1 кп. Касациони суд у Београду пресудом својом од 23 новембра 1935 год. Кре 1529, уважио је захтев за заштиту закона, са разлога изнетих у истом и констатовао да су повеређени формални и материјални закон у § 311 бр. 4 к. с. п. у вези § 120 Зак. о адвокатима. И ако је одбрана за кривична дела из §§'114 и 115 крив. зак. факултативна, писмена ревизија изјављена од стране оптуженика по пропис § 325 од I. реченица 2. к. с. п. мора биши потписана од стране овлашћеног браниоца. (Решење I већа Касационог суда у Београду од 17 јануара 1936. год. К. ж. к. 46|35). У кривичном предмету противу М. М. и других, због дела из §§214 и 215