Branič

206

»Б Р А Н И Ч"

а нарочито у времену када је почело изграђивање законског и правног поретка у држави, када је тек настала диференција интелектуалних професија у нас, о адвокатској професији и адвокатима, то се мора признати, лаичко мишљење није било повољно. Довољно је ако наведем један веома карактеристичан докуменат из јула 1869. год. У „Судском листу", часопису који је излазио само прве половине 1869. год., непознати писац у чланку под насловом: „Неколике статистичке црте о адвокатскомреду", одмах у почетку наводи: „У нас, од како је постао адвокатски ред, једнако вичу противу њега, И на самим скупштинама, међу првим предлозима, које су народни претставници од своје страке давали, било је то: да нам адвокати не требају; да адвокатски ред треба укинути." Важно је и то, да исти писац у статистичком делу свога чланка констатује: „У Србији пак прошле 1868. год. било је свега 24 адвоката." Као што се види народни претставници тога времена, који су сигурно били најречитији израз општег народног расположења у томе погледу, били су за укидање адвокатског реда. До укидања реда, истина, није дошло, што значи да у Народном претставништву оваква гледишта нису била једина, али је ипак ово крајње неповољно гледиште о реду и адвокатима врло карактеристично и веома поучно, кад се хоће да дође до правилних и објективних закључака. Пре свега треба имати на уму, да је адвоката у Србији пре 1868. год. морало бити мање, јер су скупштине на којима су падали овакви предлози биле датумски раније, па су овакви захтеви за укидање адвокатског реда још интересантнији. Поставља се питање: какви су мотиви руководили наше старе народне претставнике да овакве предлоге подносе? Да ли је могућно претпоставити, да су свега 24 адвоката, односно и мање од овога броја, да су они својим радом, поступцима и евентуалним злоупотребама поверења могли пружити основане разлоге и оправдање за уништавање њихове професије? Или су иза оваквих предлога били прикривени мотиви сасвим друге природе? Нема никакве сумње да 24 адвоката (да узмемо баш и тај број) нису могли бити у физичкој могућности да обављају адвокатско пословање пред свима судовима и властима у свима крајевима тадашње Србије. Тај број није био претеран чак ни за становништво ондашњег Београда, а некмо ли за целу земљу. Сигурно је, према томе, да квалификовани адвокати ни по броју парница, ни по броју кривичних оптужења, не рачунајући послове пред свима другим властима, нису могли заступати све странке. Према томе: или су се странке појављивале пред судовима и другим властима и свршавале своје послове без ичије помоћи, или су странке у највећем броју случајева бивале заступане од. лица која нису била адвокати. И у првом и у другом случају предлози за укидање адвокатског реда нису се могли оправданоодносити на адвокате који су испуњавали у закону постављене услове за вршење те професије. Поред тога мора зе узети у обзир и чињеница, да је тадашњи ззкон о јавним правозаступницима постављао тешке услове за стицање права на вршење адвокатуре и у погледу година