Branič

О ЗАКЉУЧЕЊУ УГОВОРА нтд.

201

се обе стране у истом месту налазе или не. У првом случају мора пријем следовати и ставити се ономе који обећава до знања за двадесет и четири часа, у другом пак мора следовати у току онога рока, који је потребан да се два пута одговори, и мора се ставити до знања ономе који чини обећање. У противном случају обећање се гаси. Пре истека утврђеног рока не може се обећање порећи." Али ипак можемо усвојити да овај пропис постоји и за наше право на основу правне аналогије, која је и по нашем законику допуштена (...по општим у овом законику постављеним основима... § 10). 1 ) Предоснова садржи у § 848 слично наређење: „Обећање (понуда) мора се прихватити у року који је одредио понудилац. Ако нема таквог рока, мора се понуда, учињена присутном лицу, прихватити одмах. Сматра се да је понуда учињена присутном лицу и онда, ако се уговорне стране или њихови пуномоћници лично послуже телефоном. А понуда, учињена иначе одсутном лицу, мора се прихватити најдуже до тренутка када понудилац, претпостављајући да је његова понуда стигла на време, сме очекивати одговор, ако би тај одговор био на време и уредно одаслан; ииаче понуда престаје..." 2. О задоцнелом одговору да се понуда прима говори чл. 64 пољског закона, који наређује: „Кад из задоцнелог одговора произлази да је овај одговор послат благовремено, понудилац мора без одлагања саопштити другој странци да му је одговор стигао доцкан и да уговор није закључен. Ако нема тога саопштења, сматра се да је уговор закључен." У нашем грађ. законику наравно да нема ни о овоме изречна прописа. Али овакво решење овога случаја како га је дао пољски закон несумњиво одговара поштењу и савесности, на којима се оснива и наше уговорно право; оно одговара и потребама приватно-правног саобраћаја, природној правици и здравом разуму те је допуштено по правној аналогији (§ 10) узети да овако регулисање овога случаја лежи у интенцијама нашега законодавца. Југословенска предоснова већ је предвидела овај случај, јер у § 849 каже: „Прихват је учињен на време, ако је изјава стигла понудиоцу у року за прихват. Ипак, и поред закашњења изјаве, уговор је склопљен, ако је понудилац морао опазити да је изјава о прихваћеној понуди на време одаслата, а он није свој одустанак другој страни без одуговлачења јавио." 2 ) 3. О опозивању учињене ионуде говори се у чл. 65 пољског закона: ,,Понуда престаје да вреди када странка, којој је понуда адресована, прими саопштење о њеном опозивању пре но што је примила саму понуду или у тренутку овога пријема. Овај пропис вреди и за одговор на понуду." Ово можемо, по правној аналогији, сматрати да вреди и за наш законик. Предоснова у § 848 каже, истина, да се „пре протека рока за прихват понуда не може повући", али тиме хоће само да се пропише везаност понуђача за понуду док рок за пријем понуде траје ; али кад понуђени прими опозивање понуде пре но што му је понуда стигла или једновремено са њом, онда, у ствари, и нема понуде, а кад

Ј ) Види: Др. Д. Аранђеловић, ор. сН. стр. 60 и примедба 105. 2 ) Тако и § 862-а аустријског грађ. зак. (новела).