Branič

РЕХАБИЛИТАЦИЈА ОСУЂЕНИКА

247

из Јвега, а с друге стране да друштвену рампу и баријеру уклони испред оних,на које је казна васпитно утицала. Носиоци Криминалне политике су кривични судови и кривичне судије и они су њен главни регулатор, у борби са криминалитетом с једне •стране, и у давању рехабилитације, поправљеним с друге стране. Стога кривични судија мора не само да познаје социјалне односе свестрано, средине у којој суди,већ данас мора имати и специјално образовање, као што је то у резолуцији на Конгресу казнених завода у Лондону, сасвим умесно истакнуто. Поред овога, у смислу друштвене целисходности, односно по њен општи интерес поставља се питање: да ли да се једном њеном елиминисаном члану, који се својевремено огрешио о кодификовзне друштвене регуле, наговесте и пруже могућности за повраћај у средину из које је правно удаљен, после окајаног или опроштеног греха и датих гаранција у виду безпрекорног живота за један одређен временски период. Хумани разлог о заборављању за свагда прошлости таквоглица, само употпуњава ову мисао и питање, и даје јој и социјално-етички значај. По себи се разуме, да се на ово питање не мора нарочито потврдно одговорити, кад се има на уму да је главни, и ако не и једини циљ казне иоиравка личности осуђеног, из чега мора, да се ио логици, и реду ствари узме, да кад осуђено лице достигне потребни морални ниво оне друштвене средине из које је ирогмано, да има и права да тражи натраг оно што му је одузето, а сем тога и кад се укаже на групу случајних криваца, код којих институција рехабилитације добија и свој пуни значај и своје потпуно оправдање. Јер, ако се пође са гледишта да се казном може постићи морално подизање осуђениково, онда се са гледиштаи културе и цивилизације и социјалне правичности, њему морају после тога отворити врата друштвена. Ако друштво, има ираво, да једног свог члана учини нешкодљивим због неиоштовања друштвених норми, оно исто тако има још илеменитију дужност да га иоврати у њега и створи му могућност да заузме и одговарајући социјални ранг у њему, чим се осведочи да је иостао ваљан и користан његов члан. То враћање и прихватање морално прездравелих лица, спада у културну мисију друштва и државе. Нарочито кад се томе дода, да сва почињена кривична дела нису увек резултат злочиначке воље и склоности ка злочину, већ да су често учињена, било у великој невољи или нужди као због беде, глади, лечења, једном речју као резултат извесних неодољивих сила управљених на одржање саме егзистенције, онда таква дела и ако у основи против-правна, много губе од свога антисоцијалног значаја. Од ове врсте деликвената ни мало не изостају оне легије напуштене деце, „наши безпризорни", која су разним стицајем околности, било услед ратних прилика, остала без родитељског дома, као поратна сирочад, било иначе без родитеља, која лута велеградским улицама просјачећи или зарађујући хлеб на веома горак начин. У сваком случају, без надзора, без родитељске љубави, неупослена. Истина је, да се из њихових редова ствара главни кадар варошких злочинаца, али је истина и то да су они силом својих несоећних прилика бачени злочину у загр-