Branič

О НАДЛЕЖНОСТИ ПРОГЛАШЕЊА итд.

317

и проглашење последње воље има да учини старешина надлежног среског суда. Јер о томе, како ће се поступати при проглашењу изјаве последње воље, о којој је исправу саставио јавни бележник или која је њему предата, у § 57 Вп. се вели, да о томе важи наређење § 128 закона о јавним бележницима. А по овом законском пропису (§-у 128 36), чим јавни бележник дозна за смрт лица, чија се изјава последње воље налази међу његовим списима (§§ 75 до 81 и 120), дужан је суду надлежном за провођење оставинске расправе, или, ако му овај није познат, среском суду свога службенога седишта, не чекајући на налог. послати изворник изјаве последње воље или јавнобележничког акта о остави писмене изјаве последње воље (§§ 75, 79 и 81), и то забележити у својим списима на месту, где је изворник био чуван. Код суда ће се изјава последње воље прогласити а затим чувати 13 ). Али, иако се у овом законском пропису говори да ће суд извршити проглашење писмене изјаве последње воље, то још не значи да и у таквом случају неће важити наређење § 49 (1) Вп. На против. И у таквом случају проглашавање долази у надлежност старешине среског суда, и то са истих разлога које смо већ навели у излагању под (б) и (в). 3. Најзад, овде се поставља питање: како ће се поступпти у случају, ако је ировођење оставинске расараве иоверено самим наследницима у смислу § 31 (2) Ва.? Јер, као што се зна, према § 31 (2) Вп. наследници могу и сами провести оставинску расправу: а) Ако је међу њима барем један дипломирани правник и б) ако то код суда сви споразумно траже у року од петнајест дана, пошто буду од суда или јавног бележника обавештени о смрти оставиоца; в) сем тога, по Д-р Горшићу (ор, сЈ1а1, 347), још и ако није у иитању случај у коме мора суд по службеној дужности наредити иоиис заоставштине (§ 69 Вп.), пошто по њему закон овде прећутно претпоставља да ће наследничке изјаве гласити безусловно (§ 94 Вп.), као и да међу њима неће доћи до несугласица ни у погледу потврде о имовинском стању заоставштине потписом у место заклетве (§ 88 Вп.) нити у погледу прегледа (исказа) раздеобе заоставштине који треба да послужи пореској власти као основ за одмеравање наследних такса. Ово тврђење Д-р Горшића је сасвим умесно. Ми му, са своје стране, не би имали ништа додати изузев, што се друкче не би могло узети баш и с обзиром на сам рок који законодавац оставља наследницима да све то сврше, а то је од месец дана. Но, да се вратимо на постављено питање, које нам, како ми мислимо, неће задавати тешкоћа, ако је изјава последње воље била на чувању код суда или јавног бележника, односно, ако је била једном или другом предата при састављању смртовнице, а није у питању случај из § 38 (о чему ће бити на свом месту

13 ) Но ако јавнобележнички акт садржи, осим наредбе последње воље, још и друга расположења, онда ће јавни бележник са изворником поднети и препис. А у случају да суд, који је извршио проглашење, није сам надлежан да проведе оставинску расправу, онда ће он послати оставинском суду изворник, а у случају ст. 2 § 128 36 и препис изјаве последње воље, заједно са записником о проглашењу (§ 128 ст. (3). Дакле као и по § 304 Вп.