Branič

О НАДЛЕЖНОСТИ ПРОГЛАШЕЊА итд.

319

при састављању посмртнице, већ их предају оставинском суду ради проглашења (§§ 49 и 51 Вп.)," заједно са смртовницом (§ 38 прва реченица), пошто се, наравно, у смислу § 36 (1) 7) претходно у самој смртовници убележе податци о нађеној изјави последње воље. б) Други изузетак је предвиђен у § 128 36 (4). Ми смо већ у излагањима под а. 2. навели, да о томе: како ће се поступати при проглашењу изјаве последње воље, о којој је исправу саставио јавни бележник или која је њему предата, имају да важе наређења § 128 36 с обзиром на § 47 Вп.; а у том истом излагању навели смо, да ће и у тим случајевима бити надлежан за проглашење такве изјаве старешина дотичног суда, изузев случаја из § 128 (4) 36. А то је, ако је јавном бележнику као судском поверенику (§ 31 (2) Вп.) било поверено провођење оставинске расправе, а он тек после тога примети да се међу списима налази изјава последње воље оставиочеве. У таквом случају он ће изворник ове изјаве сам прогласити. То су, дакле, свега два случаја која је законодавац предвидео као изузетак од општег правила, када изјаву последње воље неће отварати и прогласити старешина суда, већ судија односно јавни бележник. Стога, у случају сумње, ако нису у питању ова два изузетка, ипак изјаву последње воље има прогласити старешина суда. Када смо се овако упознали са питањем: Ко је све надлежан, било ио правилу или ио изузетку, за проглашење писмене изјаве оставиоца, онда да пређемо и на друго питање истакнуто у наслову: да ли ту надлежност треба и у чему мењати! III Да ли надлежност ироглашења иистене изјаве последње воље треба и у чему мењати? 1. Из досадашњег излагања ми смо видели да је ио правилу за проглашење писмене изјаве последње воље надлежан готово у свим случајевима који се могу појавити у пракси старешина дотичног среског суда (§ 59 (1), а само ио изузетку судија среског суда или јавни бележник §§ 38 Вп. и 128 (4) 36.). Код ове последње—• изузетне надлежности не би имали што да приговоримо законодавцу; па ни то, што није по том питању усвојио у свему одредбу Пројекта, који је према Мин. образложењу § 38 Вп. попут § 40 Патента, предвиђао, да орган који је одређен да састави смртовницу има сам да прогласи само ону изјаву последње воље, која се као отворена нашла, дочим се затворена имала поднети среском суду ради проглашења; а да се само изузетно могла затворена изјава последње воље већ при састављању смртовнице отворити или прогласити, и то само у случају, ако је судија или јавни бележник састављач смртовнице и ако прилике изискују, да се садржај последње воље сазна. Као што се види, ни пројекат није био усвојио новелу из 1923 г., којом је био измењен § 40 Патента ради упрошћења поступка. По овој новели