Branič

ИЗВЕШТАЈ ОДБОРА АДВОКАТСКЕ КОМОРЕ

451

како за адвокате тако и за само правосуђе, нису наступиле никакве значајније промене, бар не у добром смислу. Дефинитивну победу над пискарачима није могуће у данашње време извојевати, а успех, који Комора у борби против пискарача постиже, незнатан је. Незнатан је, не само по броју осуђених пискарача, већ и због тога што Комори никад не долазе податци о опасним пискарачима, који се у велико баве адвокатским пословима. Најчешћи је случај да Комора оптужује више маже безначајне пискараче, јер се они главни вешто сакривају и потпуно избегавају санкције кривичног прописа из § 120. Зак. о адвокатима. Ово им је у толико лакше, јер је и сам пропис § 120. Зак. о адвокатима непрецизан, те је и судска пракса врло различита и неефикасна. У протеклој години Комора је оптужила 40 пискарача од којих је: 14 ослобођено, 7 осуђено, за 2 дат одустанак, а за 17 још није завршен кривични поступак. Комора је поднела Министру правде једну врлу документовану претставку тражећи, да се онемогући рад пискарачима, али успеха на тој страни није било. •Застуиање сиромашних ио грађ. иарн. иостуику и одбрана окривљених ио кривичном судском иостуику и иред Државним судом за заштиту државе. Установа сиромашког права и бесплатне одбране пред судовима навалила је на адвокате један тежак терет. С обзиром на то да многи адвокати данима и недељама врше дужности заступања и одбране, веома је карактеристично, да се ниједан адвокат до данас није на то жалио. Ово доказује да адвокати потпуно правилно схватају не само ову своју традиционалну дужност, већ и да су дубоко свесни законског система облигатног заступања у вршењу правосуђа и професионалне етике при вршењу своје службе, Али док се ревношћу адвоката у вршењу ових дужности можемо похвалити, то на жалост није случај када је у питању разумевање тешког положаја адвоката од стране надлежних фактора. Адвокати преко своје институције никад нису постављали захтеве који би ма и најмање прелазили границе законског поретка. Они су увек и само тражили своја законом призната права. И не само то, већ су они годинама стрпљиво чекали да им се и та законом призната права уваже и регулишу, као што је био случај са тарифом адвокатских трошкова. Они ни после толико одоцњеног доношења тарифе нису протестовали, што се та тарифа не примењује на њихово пословање засновано на прописима Грађанског парничког поступка, а пре првог марта 1936. године, ма да та тарифа садржи критеријум декларативног карактера за њихово пословање баш по томе послу. Јасно је да су адвокати вољни да жртвују и оно што им по закону припада, али несразмера код овога не сме имати границе које сада има. Адвокатима се разумно не излази у сусрет ни код разрезивања пореза, ни код питања наплате таксе за тгбле, ни код пи-