Branič

506

„Б Р А Н И Ч"

Ако би требало дати критику на Риперово становиште према демократском праву, ми бисмо разлоге за њу тражили и V његовој методи и у његовом основном критериуму. Методски, он демократски продес у праву посматра сувише као правник догматичар који никако не може да се отресе римских принципа и формалистичког резоновања (в. нпр. стр. 112). У колико се узме да техника у праву сама по себи вреди, погрешно је сматрати да је та техника непроменљива и да је традиционална правна техника и искључива правна техника. Не ослањајући се довољно на широку социалну подлогу, Рипер је најчешће само правник који би хтео да се до краја примени СосЈе ст1, макар и свет пропао. На крају књиге он ће, истина, пркзнати плодност нове социалне идеје коју је унео нови поредак и ту појаву ће срећно формулисати кад каже да је у демократском друштву социални положај претегнуо над правном квалификацијом. Али се с том новом стварношћу неће помирити, као да не осећа велику идејну и економску револуцију која се већ обавила и која се још и даље обавља кроз срце самога СосЈе сш1-а. По сваку цену он хоће нове појаве да објасни чисто правним логицирањем заснованим на техничким конструкцијама створеним за друге правне феномене и за другу социалну логику. Он увиђа нпр. да је демократски систем одговорности за накнаду штете последица демократске тежње за нивелисањем и да одговорност пада по правилу на терет богатих, али неће инсистирати да иза тога политичког момента стоје и морал и осећање правде и економски разлози и многе друге практичне неопходности и да њима треба при знати првенство над чисто техничким разлозима старе аквилијанске одговорности. У факту да су рентијери главна жртва демократских реформи Рипер неће видети знак новога времена које изнад свега ставља култ рада, и доказ да се функција штедиша и придржалаца капитала стално сужава. И да је, паралелно с тим, све јаче оптерећивање државног буџета још један знак социализације: да Држава узима на себе све у већој мери улогу послодавца, осигурача и распоређивача добара, тако да данас социални атрибути приватног капитала нису исти као у индивидуалистичкој привреди и уређењу. Зато што није везао демократску идеју социалног осигурања и ограничења субјективних права, он напада обе ове мере, не увиђајући да су то логичне последице једне нове друштвене технике: у колико процес социализације даље напредује у толико бива мања потреба да се индивидуа штити кроз субјективна права. Неће довољно подвући ни да је специјализација законодавства, поред чисто техничких разлога које намеће природа појединих занимања, последица и принципа индивидуализације који се наметнуо демркратији као плод горког искуства с апстрактном и општом формулом једнакости. Кад пребацује уску националност демократским правима, он губи из вида да се изједанчење светског права врши и данас интензивно, само на једној другој бази, опет демократској. У место да се спроводи глобално рецепцијом, оно се врши опрезно, по конкретним питањима, на основи корпоративних и професионалних права, као што пристоји демократији. Поменимо само рад на