Branič

ДЕМОКРАТИЈА И САВРЕМЕНО ПРИВАТНО ПРАВО 507

изједначењу меничног, чековног, ауторског права; у међународној трговини свилом, житом, у поморској трговини, и не заборавимо да је то изједначење још много ефикасније, јер су државе њиме и правно везаие. Што се тичг садржине Риперове критике демократског права, она је скоро сва заснована на индивидиуализму онаквом како га је схватао рани 19 век. Многобројна и тешка социална искуства кроз која је прошло француско друштво за последњих стотину година нису била довољно убедљива, нити су новије идеје могле да поколебају доктрину која је у пишчевој младости још званично владала на катедрама права. Иако је демократија природан плод нужног и логичког развоја либералне идеје, Рипер ће у своме индивидуализму остати на пола пута и зато ће се током и ове расправе кретати између зидова једне велике контрадикције. Осем тога, као добар Француз, он се нерадо дотиче апстракција, као нечег скоро кужног, и зато неће увек отићи до краја питања. Услед тога нпр. што се није више забавио релативизмом, једним од основних принципа демократије, он није могао ни да разуме суштину ни да се помири с динамиком демократског права и с његовим реформама. Додуше он узгред константује да демократија са сумњом и немиром тражи своје право — али у томе види само знак њене слабости. Демократија се дефииитивно отела од свезнајућег законодавца и еманципозала од сгално компромитованог апсолутног идеала; отуда и њена привидна колебљивост и отсуство „широких гестова". Ипак били бисмо неправични према писцу ове књиге и непотпуни у излагању демократског права кад се не бисмо још једном задржали на једној од основних идеја која провејава кроз сва пишчева излагања. Риперова критика демократског права састоји се наиме и у томе што он тражи много веће место за чисту норму него што јој данас припада у демократијама. Његовој књизи је један од главних циљева одбрана чисто правничке дисциплине од налета социологизма, чији је утицај на данашње право условљен појавом демократије. Заиста, имати демократију у политици значи имати социологију у праву. Док ауторитативни режими уносе пре свега норму, демократија уноси факат у право. Он ће нарочито добро подвући нормативност права кад излаже фазе кроз које је доктрина модерног природног права имала да прође у жељи да сачува и идеал и да се помири с потребама демократског права, особито с његовим недоктринарством и жељом за несметаном еволуцијом. И кад пребацује еволуционизам демократском праву и његово скоро фаталистичко усвајање од стране докрине, он и тада поред осталога брани чисту норму од насртаја фактичког елемента. Ни ми не можемо оспорити да изнад свакодневних промена постоји и остаје и у правном систему и у нама самима нешто стално као критериум пролазних догађаја и њихова контрола, макар те догађаје и демократија доносила. Била то социјална свест, или неки идеал, или и чисто технички разлози, они ће уаек заузети одређен став према једној позитивној законској одредби. И та оцена вредности појединих одредаба демократског права потребна је као чисто духовна