Branič

566

„Б Р А Н И Ч"

да се наметне као закључак целокупне расправе и изведених доказа. Излажући ово — доводећи их у логичку везу, судија и даје разлоге које му законодавац налаже да изнесе ради образложења свог уверења. Јемство за правилну примену овога начела лежи у дужности судије да у одлуци наведе побуде са којих је дошао до свога уверења. Начело усмеиости и контрадикторности. У циљу што потпунијгг извиђања правне ствари законодавац је установио и ова два начела. Парнични поступак је усмен и контрадикторан. Усменост је услов за ваљаност захтева странака. Само оно што странке усмено изложе у погледу својих захтева и пледирања узеће се у обзир. Контрадикторност је такође предвиђена. Но она нема исте последице као начело усмености. Наиме, странка је дужна да се изјасни о чињеничним наводима и понуђеним доказима свога противника. Не учини ли то, онда ће суд такав њен поступак ценити по свом слободном уверењу. Но ако она уопште неће да се упусти у расправљање, оада се равна недошавшој странци. Те отуда могу наступити последице пропуштања. Као што видимо, код редовног судског поступања, примена ових начела је довољно зајамчена. Разлог установе ових двају начела треба тражити у жељи законодавца да се, као што смо мало час казали, што потпуније дође до правог чињеничног стања. Странке су пред судом. Оне пледирају усмено. На тај начин могу више а са мање труда и времена него писмено, да изнесу разлоге за своје наводе. Даље, ту је противник — те ће један другом одговарајући, лакше и на убедљивији начин моћи да изведу право стање ствари. Осим тога, другојачије се о једној ствари говори лице у лице него писмено. Најзад, оне усмено и контрадикторно пледирају пред судом. На тај начин убеђују га и дају му непосредно разлоге за своје чињеничне наводе и правна образложења. Својим опет присуством дају прилике суду, да и он може одмах, непосредно, поводом једне околности, да им упути потребна питања ради што исцрпннјег претресања правне ствари. Установом ових двају начела парнично поступање је обимно употпуњено. Начело иепосредности. Као логична последица начела истраживања материјалне истине, усмености, контрадикторности и слободног судијског уверења — као средство и услов за примену ових, долази и начело непосредности. Судија непосредно — својим учешћем на јавној расправи, руководи парницом, слуша усмена разлагања и реплике странака на наводе противника, упућује питања ради разјашњавања околности потребних за образложење или побијање захтева или ради утврђивања правог чињеничног стања. Једино својим непосредним учешћем у расправи, он може да се стара да се изнађе материјална истина и да се стекне уверење о истинитости или неистинитости чињеничних навода.