Branič

„Б Р А Н И Ч"

да учини само једно нацијонално кривично, које неће базирати на суптилним теоријама него на фактичном животу, како се тај манифестира у прзвном уверењу народа. По схватању нацијоналсоцијалиста кривично право мора имати у пуној мери народно обележје. Оно је чувар народног моралног поретка, са којим мора бити у пуној сагласности. А та сагласност може се постићи једино тако, ако се знаност кривичног права третира као саставни део политичких знаности. Кривично право мора бити наличје државног права и у њему се као налачје огледа оно, што је предмет државног права, а то је заштита државе и њеиих органа, државне економије, фамилије и релагије. У самој нацијоналсоцијалистичкој држави опет мора кривично право да се ослања на нацијонадсецкјалистичко државно право, другим речима речено, оно мора бкти прожето идеологијом нацијоналсоцијализма. Кривично право мора бити народно и оотицати из народа и свако кривично право које не ради на тој основи мртво је пре него што је и иостало. II. Појава да иоједини правци у кривичном праву претерују са сеојим тврђењима није ни нова ни необична. Дубока уверења, коликогод имају у себи добрих толико имају и рђавих страка, а нарочито им је слабост да се желе пошто пото наметнути околини. Тако је класична школа несумњиво претерала у своме истицању важности одмазде и застрашења насупрот модернистима, који су сувише велику бригу посветили лечењу и поправци учинидаца кривичних дела. Ни најновија учења нису, дакако поштеђена од тих мана, Нацијоналсоцијалисти упадају у грешку класичне школе утолико, што одваше акцентуирају важност народне заједнице, а запостављзју лкчност учиниоца кризич ног дела. Јер појединац је ипак централна тачка у кривичном праву. Од њега аотичу кривачна делања и ради тога његовој личности треба посветити главну пажњу. По нашем мишљењу грешка к.з. либераластичкога правца одиосио кривичиог права либералистичкога смера није у томе, што је одзише пазио на појединце као и показнвао тенденцију преблагога кажњавања него пре како у погрешној примеии к.з. тако и у погрешном сватању кривичних саакција. Све кривичне санкције, па и саме мере безбедности и васпитне мере, садржавају у себи одмазду. Без појма одмазде нема кривичних санкција нити се оне без олмазде могу сматрати ичститутом кризичиог права. До погрешнога сватања у том погледу дошло се услед тога, што су се у кривично право и под кривични законик трпала и неурачунљива лица, код којих се уопшге није могло говорити о одмазди, али која у ствари овамо и нису спадала. Чим се та лица искључе из кривичног права и сам појам кривичних санкција добиће саоје право итачно обележј е, а на тај начин уклониће се и сзе коетрозерзије, које у погледу природе појединих врста кривичних санкција постоје данас у кривичном праву. А самом учиниоцу кривичнога дела мораће сеувек поевећивати пуна пажња, тако да ће и специјална и генерална превенција увек имати места у кривичном праву у већој или ма њој мери према конкретном случају.