Branič
34
„Б Р А Н И Ч*
ри. Другим речима судија ће бити слободнији у утврђивању, да ли више послова свршеиих од стране једнога адвоката за само једну странку сачињавају једну самосталну целину у погледу права на адвокатски хонорар као и у погледу тока застарелости. Кад расчланимо овај пропис предоснове и упоредимо га са данашњим закоником приметићемо још једну разлику. Реч је о томе кад се сматра да тече застарелост. По данашњем законику застарелост тече било од свршене парнице, било од окончаног поравнања или предатог пуномоћија, а код несвршених парница застарелост је само дужа јер траје пет година. Предоснова не каже од када почиње тећи ова застарелост, јер поставља опште правшго о застарелости. Тамо се каже, да за три године засгаревају тражбине адвоката и ништа више. Као што се из стилизације предоснове види судија ће имати прво да утврди постојање тражбине, па тек по томе моћи ће ценити кад настаје застарелост. Постављајући опште правило о застарелости, судија ће имати да се држи општих принципа од када за поједине људске радње почиње тећи застарелост. На основу овога судија ће бити слободнији да реши и питање од кад се има узети да тече застарелост. Сасвим је природно, да ће се то утврђивати конкретно од случаја до случаја и да се у сваком случају има узети да застарелост почиње тећи од последње радње једнога адвоката обављене за његову странку. Из до сада изложеног изилази, да је предоснова боље и правилније решила питање застарелости адвокатског хонорара од данашњег законика. Она је одредила дужу застарелост него данашњи законик, што је у осталом сасвим правилно и основано. Рок од годину дана често је пута и сувише кратак, јер у овоме року има се наде, да ће странка и сама регулисати питање хонорара, па се тако овај рок често и провуче. Најзад одношај адвоката није одношај обичног најамног радника према своме послодавцу, па да му се одређује тако мала застарелост. Друго пак, добра је страна предоснове што поставља опшге правило, те је овај пропис о застарелости много шири и еластичнији и даје се већа могућност судији да што објективније и правилније примени овај пропис на сваки конкретан случај. На против стари законик набрајајући моменте од када се сматра да тече застарелост упао је у једну грешку. По њему је испало као да је таксативно набројао случајеве од када се има узети да тече застарелост, те је услед овога специјализирања направио забуну и довео до могућности да се може овај законски пропис и погрешно тумачити.