Branič

I

120

,Б Р А Н И Ч'

ције. Али илак зато, путем једног обичаја, који је завела управна власт, установљена је цензура, која се обавља и на коју су и појединци принуђени да пристану. Тај обичај, директно аротиван закону, може трајати врло дуго, иа ииак неће доћи дан, када би се могло рећи, да је уобичајена цензура иравно укинула слободу штамие из закона о штамии. — Путем праксе, противне закону, која се може објаснити разним узроцима, може се известан законски режим сусиендовати, али не и формално укинути. Треба, према томе, разликовати могућност невршења закона или поступања противно закону од ирећутног стварања једног новог ирава. Ова тешкоћа разликовања: кад се има узети да постоји обично сусиендовање важности извесног закона путем супротне праксе, која се из разних узрока толерира, а кад се има узети, да је наступило сионтано иримењивање извесне ираксе иротивне закону услед тога, што је закон постао несавремен или неоиортун, — та тешкоћа нас доводи у једну неизвесност због које су многи правници спремни пре да искључе обичај као извор административног права, него да ризикују да се под обичај подведе и као обичај призна просто иродужено неиоштовање закона од стране уиравне власти. Постоји, дакле, мишљење у науци, да се обичај не може сматрати извором административног права, услед ове особености његове појаве. Ја ипак не видим, да би било оправдано једно овакво оштро гледиште и мени изгледа, да би наше искуство говорило против њега, бар кад је реч о оном обичајном праву, које је изграђено у иразнинама законским. Многе од ових празнина попуњавају се путем тумачења, али постоји факат извесних дуготрајних идентичних тумачења ових празнина, која је управна влзст усвојила као трајна , која су и појединци иримили као исаравна и која и судска пракса ирамењује као обавезна. У таквим случајевима ми несумњиво присуствујемо важењу обичајног права. Све до ступања на снагу данашњег закона о општем управном поступку, ми нисмо имали кодифициран управни поступак. Ми смо имали и раније неке специјалне управ^е поступке (полицијска уредба, разни поступци у фискалној материји), али један општи поступак за формално пословање управне власти нисмо имали. Међутим, извесног поступка је ипак било, и он је био заснован на обичајном ираву. Тако је наша административна пракса још од пре рата усвојила један тип формалног решења, који ниједним формалним поступком није био прописан. Такво формално решење добило је такав значај, да је Државни савет примао само оне тужбе, које су поднете против таквог решења, и ништио она решења, којима би недостајао који од елемената овог формалног решења. Слично је било и у погледу рока за жалбу на вишу власт (рок за призив). Ми нисмо имали прописа колики је тај рок, али је важио уобичајени рок од 15 дана (узет свакако према роковима грађ. суд. пост.) И овај обичајни рок био је правно санкционисан, јер су жалбе уложене после овога рока одбациване. Ја наводим само ова два примера, али је исти случај био и са свима осталим институцијама управног поступка. У ствари цео