Branič

УПРАВНА ВЛАСТ И ЊЕНО ПРАВО

123

нистративни саор) дискреционарних уиравних аката, о којима је напред било речи, — право иовлачења управних аката од стране управне власти, — појам извршносаш управног акта, поједини делови чиновничког статуса, поједине установе уиравног иостуика, однос уредбе и оиштих решења према законском овлашћењу, на основу кога су издата — у свима овим питањима Државни савет постигао је извесну сталност своје праксе, која је за право значајна. За све те правне институције, које живе у нашем позитивном праву и ако немају свој одређени основ у закону, правни извор је пракса Државног Савета. Према томе, не само што је у смислу малочас реченом административно судска пракса творац права у конкретним случајевима, већ она има и врло значајну и врло ефикасну улогу у формирању правног режима било у једном или у другом иравцу. Она ту улогу врши не само путем сионтаног утицаја на схватања управних органа, него и услед самога склоиа и технике уиравног иравосуђа, које с једне стране обезбеђује једнообрсзност Саветске праксе и с друге стране њену обавезност за управну власт. Једна карактеристика развоја наше административно —т судске праксе, коју вреди споменути, јесте њена корекција, која се често врши законодавним путем. Морамо рећи корекција, пошто се врши законодавним иутем, ма да правно и објективно узев 7 она то увек не значи. Те корекције имају ту заједничку црту, да обично сужавају значај тумачења праксе и да се обично врше путем финансијских закона. Финансијски закон! Ми знамо да је то један закон, који се увек доноси у иоследњем тренутку, у великој журби, после једног низа нокних седница, да се у њ убацују амандмани још у току изгласавања и да је иницијатива управне власти ту врло велика и врло мало контролисана. Многа су гледишта Државног савета онемогућена на тај начин, што се спроведе законодавно тумачење односне одредбе кроз финансијски закон, и то обично иосле иресуђеног неког конкретног случаја и пошто је управна власт безуспешно покушала да добије обнову спора. Али, то су само инциденти, који могу бити карактеристични, али којима не треба придавати велику важност по утицај административно судске праксе на стварање права. На против баш тај факат, да се ова пракса могла мењати или спречиши само иутем закона показује нам јасно да она и стварно претставља један за управну власт обавезни правни извор. * Између активне управе и управнога судства постоји, дакле, — ако се схвати идеалистички — однос сарадње на изграђивању и остваривању права. Тај однос сарадње често нам се представља као однос борбе, борбе активне управе да отклони или ослаби контролу управнога суда надсвојим радом, над својим схватањем закона и његове службе, борбе њене да сачува своју слободу и избегне последице судске пресуде — борбе управнога суда, да под своју контролу што потпуније подведе управну власт, да је у њеном пословању ограничи, на разумевање закона упути