Branič

152

„Б Р А Н И Ч"

рије, шго је еамо могао да уради праваак и то баш г. Ђорђевић. који је се у Оваквим пословима већ од раније истакао. Новина је код овог изДања назођење, уз одаосиз прописе, многобројних финансиских закона, којлма се наше законодавсгво проширује, допушује, меша или укида. То је значајан прилог за сналажеае у законодавиом хаосу код нас. Непознавањг финансисках закона често је доводило до тешких лутања, штетних по интересе појединаца и државе. Без тих, проииса, преглед би заиста био непотпун. Затим је Извршен понован најсавеснији преглед великих издања Службених Ковина и п'регруписавање материја на основу бољег критеријума него што је то било код раније збирке. Примера ради да навеДемо неколико ознака у прегледу са подставовима. Тако: аграрна реформа има 61 подстав, аграрна реформа у Босни п Херцеговини 26, у Далмацији 8, у Јужној Србији 9, адвокати 19, болнице 18, грађ. парн. поступ.чт-; 15, девизе и валуте 31, Државна речна пловидба 31, Државни савет и управни судови 15, Државно рачуноводство 33, експропријација 7, жандармерија 20, државни зајмови 18, земљишне књиге 12, заштита земљорадника 41, инвалиди 18, казнени заводи 18, катастар 25, кривични законик 15, крив. суд. поступак 15, лов 27, мере 49, метали 29, народае школе 15 новац 20, опшгине 32, позоришта 28, пољопривредни кредит 10, непосредни порези 90, пошта телеграф и телефон 33, радничка осигурања 42, радње 66, судови 27, таксе 39, универзитет 13, филм 15, финансиски заКони 45, чиновници 27, итд. Оваква збирка, која тачно означује групу у којој ће се односни зак. проппс пронаћи са упућивањем на оСобена издања, неопходна је свима онима који се баве практично правом, првенствеио судијама и адвокатима, и не сумњамо с тога, да ће Ова књига, на првом месту наићи на Одлачан пријед код наших правника практичара, нарочито адвоката. Али, ви правници-теоретичари, не могу бити без ОвОг прегледа, јер се не мОгу снаћи у ограмном броју законских и ДругИх обавезних прописа без ове веома корисне и савесно израђене збирке. Божидар С. Протић и Властимир Ј. Лучик: Одлуке' Државног савета 1933.—1935. Издање Француско— српске књижаре А. М. Поповића, Београд, 1937. стр. 750. Када смо ранију збирку одлука Државног савета г. г. Протаћа и ЛучФа приказали у Браничуза април 1934. год. подвукли смо њен значај, истичући нарочито континуитет у објављивању одлука Државног савета с погледом на раније изашле одлуке и приметили, да наша судска праксе чека на сличне приређиваче, који се нису до сада појавили као систематизатори судске праксе код свих судова у земљи, ма да успеле покушаје г. г. Ковачег.:\На. Др. Гојка Никешића, Ивановића, Зраговић — Милановића и других, нисмо пропустили да срдачно поздравимо. Овом збирком одлука обухваћен је период јудикатуре Државног савета за три године, од 1933. до 1935. год. закључно, којије период значајан услед примене извесних нових закона, уз све бољу примену већ постојећих закона. Државни савет се ослобађа од туторства управних власти: он постаје највиши административни суд и суди све више по судским методама. Томе су сигурно допринели и млађи правници који се појављују као стручњаци из управно — правне материје, јер јој се стручно одају, ма да морају познавати и друге, чисто судске законе, пошто је Државни савет тело, пред којим је, са малим изузетком, целокупно наше законодавство у примени. Збпрка се одликује систематски одабраном праксом Државног савета престављеном са преко 444 најкарактеристичније одлуке. Од тих одлука 62 отпадају на одлуке опште седннце, а остале на одељења. Одлуке носе назив интересената и по њиховим именима су систематисане као и по законима који су претежно примењени у објављеној одлуци. Без сувише опширности, објављене одлуке садрже само оно што је у њима најкарактеристичније. За одлуке опште седнице означен је и број Службених новина у којима су објављене. Ни овога пута није дат коментар одлука. Обично приређивачи не коментаришу одлуке из два разлога: да се не замере односним судовима и властима ако би коментар испао на њихову штету, а он неможе увек бити повољан, или што им је много лакше објавитн одлуке без коментара, јер се ту посао ограничава више на техничку него на коментаторску страну. Ни једно ни друго не би овде било тачно. Приређивачи, као правни писци, познати у најширим правничким круговима, нису се никад устручавали, да јавно искажу своја мишљења чак и онда, када се не подударају са устаљеном праксом. Као несумњиви стручњаци, они су са разумевањем