Branič

САДРЖАЈ ПРАВНИХ ЧАСОПИСА

153

приредили горњу збирку. Њихов ко»!ентар, бар најважнијих одлука, био би драгоцеи. Бар да су код одлука где Државии савет мења своју досадашњу праксу означили раније одлуке да би се потребно упоређивање извршило. Нама би се нарочито свиђало коментарисање контрадикторне праксе у Државном савету од које ни он није поштеђен. Овако, приређивачи нам пружају само изванредан, али сиров материјал. Мораће неко после њих критички расмотрити одлуке Државног савета, нарочито у погледу великих. лшшја које се већ јасно оцртавају у пракси Државног савета. Јер кроз објављене одлуке, види се, да су судски методи дубоко продрли у рад Државног савета, нарочито код снажних образложења, што треба нарочито подвући и поздравити. То је баш благотворан терен за критичка расматрања и коментарисања. Ова добронамерна примедба само појачава ннтерес ове збирке која ће пружити прилику правницима, да се свестрано упознају са праксом Државног савета. Иначе, треба ли нарочито подвући, а ми то са задовољством чинимо, да ће и ова збирка, као и она раније, служити нарочито адвокатима као одличан путоказ за рад код Државног савета, те је адвокатима нарочито препоручујемо као значајно и јединствено дело ове врсте у погледу систематисања одлука Државног савета за последње три године. Др. Видан О. Благојевић адвокат.

7 Рајћо Симић адбоћат Ових дана стигла је смрт из наше гредине и Рајка Симића, дугогодишњег управног чиновника и алвоката. Рајко Симић, иако није заузимао неке нарочито видне положаје у државној јерархији, био је један веома изузетан и виши човек, и може бити баш зато није био поголан аа се помири са редовним и обичним животом високих државних достојанственика и друштвених филистра. Будући да је био сав дух и у духу, он је тешко подвосио сурову стварност данашњице која је сва у знаку материјалности и у грубој борби за физички опстанак и телесву удобност. Послератна револуција, која је нарочито у духовном погледу имала рђавих последица, у овоме погледу није се нн очешала о Рајка Симића, Напротив из овог страшног хаоса и грчевите и нелојалне бсрбе, Рајко Скмић излази још >;ише одуховљен, тако да немарним и невештим посматрачима, и филистрима са звучним титулама и великим положлјима, Симић изгледа као задоцнели витез, као човек без компаса и равнотеже, управо као личност која својом крпвицом није успела да се манифесту : е у дј уштву и постигне свој ранг. Међутим, колико би површно и колико нетачко било овакво једчо суђење о човеку какав беше пок. Рајко Симић, Јер пре свега Симић је био прави човек, т н човек, са духом и душом, са нечим најлепшим и најфинијим што нас не само дели и здиже надосталима, већ нас у исто време мири са природом и даје нам онај незаингересовани посматрачки елан каквим се одлик;, ју само елитви и пробрани појединци. Поезирујући блага овога света, Рајко Симић је целим својим радом и живото-л, показивао једну маркантну личност, која блуди између стварносги и чистих идеја, и тако повучен у царство снова и иаеала, био драг свима онима који су умели да га схзате и да га виде. И у предратном Београду, то је била несумњиво једна личност о којој се говорило и на коју се мисл«ло, и ако је у нашој послератној средини само један ужи, готово мален круг пријатеља, умео да види и да осети његову ритерску фигуру. Ти најближи пријатељи и другови који су га искрено волели и које је он тако искрено ингересовао, отпратише га у највећој тишини на вечни пут, одакле се, по речима велмог енглеског песника још ниједап гласник није вратио. И када ј» војнички плотун обележио спуштање у раку тела војника из великог рата Рајка Симића, његов дух као да остаде на површини и међу нама, и као Да нам рече „сада постадох сасвим срећан јер се отарасих трошнога тела које сам тако тешко носио".