Branič

СУЗБИЈАЊЕ МЕЂУНАРОДНОГ ТЕРОРИЗМА итд.

165

кривична дела, бар у погледу привилегија на блажије одредбе применљиве код кривичних политичких дела (те неки сматрају да зато овде и нема политичког кривичног дела). То су ова дела: 1) Социјална кривична дела, за која поменусмо разлог да их не треба сматрати за политичка кривична дела, зато што су уперена противу целог човечанства. 2) Дела издаје, која такође не треба сматрати за политичка. Злочин против државе и упште политички злочин се од револуције француске до краја XIX. века сматрају као карактера политичког и кажњавају специјалном казном, истина не онако строго као пре револуције. Узимају се у вид идеолошке побуде политичких учиниоца, и они се: 1) третирају блаже са извесним обзирима, 2) кажњавају мање строго него за злочине према појејединцима, 3) Сем тога усвојило је се да се издавање криваца не допушта за политичка кривична дела. Ово су три привилегије политичких злочинаца. Но ипак од последње трећине XIX. века примећује се тежња у прилог искључења из категорија политичких дела извесних злочина против државе, Ова тежња је резултат: појаве анархизма, као средства за остварење анархистичких доктрина и других политичких и социјалних доктрина, која желе да се наметну терором, а теже да силом униште данашњу политичку и правну организацију друштва, или да сруше економску и социјалну организацију великог броја држава. Из овога искрсава изузетна друштвена опасност од тероризма, који прети да сруши постојећи поредак, у коме једино држава може да манифестује своју правну личност, па стога дела тероризма не треба сматрати да имају политички карактер. Нов покрет против тероризма манифестовао се је такође и после светског рата. Нарочито је држава постала предмет особите кривично-правне заштите. Ова реакција противу тенденције да се сви злочини противу државе сматрају за политичке, има и друге специјалне узроке, не само оне које поменусмо, а то су ова три: 1) уздизање идеје о отаџбини (:не треба сматрати као политичке злочинце оне који се боре против егзистенције државе, јер су лишени најосновнијег осећаја верности према отаџбини од које су примили толика добра). 2) Режим оружаног мира (:дела шпијунаже нпр. постају једна стална опасност за државу, која је стално на ратној нози, те их треба искључити из категорије политичких кривичних дела) и најзад 3) карактер модерног рата\ (не могу се више сматрати за кривична дела противу спољне сигурности државе само кривична дела у уској оперативној зони војске ,,на фронту", већ је целатериторија државе место подложно нападу н. пр.: из ваздуха 2 ). 3) Убиство страног владара не сматра се више за кривично дело ни у погледу екстрадиције, нити иначе. О овоме постоји атентатска клаузула у међународним уговорима о издавању криваца, унета први пут у сам белгијски кривачни закон 1855 године, а одмах за тим и у законе других земаља.

2 ) Р1аззег<1: Е уо 1 ц 1 јоп с!е 1а па1иге јипс^ие с!ез а1еп1а1б б 1а зиге16 6х1ег1еиге <1е Г Е1а1 стр. 39—42.