Branič

166

„Б Р А Н И Ч"

8. Важно је поменути да постоји још мишлење по коме политичким злочинима не треба признати пом. привилегије, већ напротив њих треба кажњавати строжије но обичне злочине. Зато се захтева укинуће свих тих привилегија, које је XIX век дозволио политичким кривцима. Ту се нападају догме индивидуалистичке као наследство француске револуције, које су у току целог XIX века тако јако инспирисале већину европских законодавстава. У опшге се, по нашем мишљењу, не може дозволити претеран индивидуализам, јер индивидуи се не може дозволити у друштву неограничено уживање слободе и права на штету целине. Индивидуа, која ужива заштиту социјалног поретка и бенефиције тог поретка, тек у том поретку налази могућност за своје успевање и савршенство, па зато та иста индивидуа мора да врати друштву еквиваленат свих тих доброчинстава и жртава, примљених од друштва, а то може учинити једино:у актима своје солидарности са истим поретком, у самоодрицању од неких права, у корист целине или ближњих и у признању социалних дужности. Ако та индивидуа води антисоциалну борбу — она показује антисоциалан менталитет и преставља опасност за социјални поредак, за материјални и интелектуални напредак државе, па се зато мора сузбити. Не постоје нека природна и урођена права човекова. „Слободан човек" — то је фикција, јер човеку само организовано друштво прибавља права и слободе. Најмање се може усвојити да политичке идеје једнострано треба да ослободе индивидуу дужности и обавеза, јер се кроз дужности и обавезе манифестује друштвена солидарност индивидуе, којој друштво и отаџбина омогућавају: опстанак, поредак и благостање. Ако је социјални поредак израз правне свести већине, — онда сваки атак појединца, или мањине, на тај поредак треба да се сузбије у име већине, и то је израз социјалне самоодбране. Политички'либерализам у корист индивидуе не треба да значи одрицање друштва од права самоодбране. Овај либерализам здраво схваћен и лојално примљен мора имати своје границе у поштовању оног највишег принцима права, а то је заштита живота човечијег. 9. Да би се осигурао заједнички фронт свих цивилизованих држава противу тероризма, постоји мишљење из раније, да треба: према предложеном статуту Међународног Кривичног суда поверити суђење за комплексна кривична дела противу државе једном Међународном Кривичном Правосуђу, и то само у случају: ако су кривци кривичних дела пребегли у другу земљу, па та земља одбија да их изда позивајући се иа политички карактер кривичног дела, а међународно правосуђе констатујући претежност политичког карактера, нађе да испитане чињенице испољавају флагрантан антисоцијалан кривични карактер повреде. Међународно Правосуђе ће задржати ствар за своју надлежност у том случају и изрећи односне санкције. Овде би интернационална надлежност овог правосуђа обезбеђивала: с једне стране објективност суђења, а с друге стране ефикасност сузбијања криминалитета. Тако би се нашао лек од садањег зла, које обезбеђује стварну некажњивост противу правне личности државе, убиства владара и људи, и других