Branič

СУДСКА ПРАКСА

24 Т

нио преступ из § 392 к. з, 2) од оштећене наплатио напред наведену пресуду, општиве М. бр. изгр. 29| 1935 тиме што је однео оштећеној једна кола и једну секиру и ако она није била дужна по напоменутој пресуди исплату извршити,.. пошто иста није правомоћна, чиме да је починио преступ из § 389 к. п. и најзад 3) нанео телесне озледе оштећеној и претукао је чиме да је почннио преступ нз § 181 к. з., П. Д. и Ч. И. што су 13. децембра 1935. г. на салашу тукли оштећену — премлатили је — чр.ме да су починили преступ из § 181 к. з. Апелациони суд расматрајући списе поводом уложених приговора установио је, да се оштећена у својој кривичној пријави истина придружила кривичном поступку, ради остварења свога тачно означеног приватао-правног потраживања, али је приликом саслушања код извиђајног судије Среског суда у С. у ззписнику од 8. маја 1936. г. изјавила, да не тражи против окривљених да буду кажњени од суда, већ само да остаје код свог оштетног захтева, што значи, да је одустала од придружења кривичном поступку, чиме је изгубила својства приватног учесника из § 6 од. 7 к. з. Како се пак у предметном случају ради о делима која се гоне по службеној дужности, а државни тужилац је пријаву одбацио, гоњење може преузети и оптужницу подићи по § 53 к. п. само приватни учесник. Обзиром на све напред изложено Апелациони суд налази да нема захтева овлашћеног тужиоца услед чега је ваљало одлучити да оптужби нема места и кривично поступање обуставити на основу § 208 бр. 3. к. п. и то како против окр. О. Б. и Б. Р. који су уломили приговоре тахо и против П. Д. и Ч. И., који нигу приговорили јер су разлози са којих је Апелзциони суд одбио оптужницу од користи и овим окривљеницима, па је Апелациони суд и у погледу њих а у смислу § 208 од 2. к. п. морао по службеној дужности донети горње решење, Остала расположења у овоме решењу осниваЈу се на у њему цитираним законским наређењима.

Уз испуњење осшалих услова из §§ 670—674 Грађ. Зак. тужиоиу се има досудити ирече ираво куиовине, и ако је купо-иродајни уговор иосле аодизања шужбе раскинуш. (Пресуда I грађ. већа од 18. марта 1937. год. Рев. бр. 50/37.) Тужилац Петар је навео, да са туженом Маријом има у смесништву плац са постојећим зградама на њему. Тужена је свој део смеснишке имовине продала туженој Јани, о чему је донета и пресуда окружног суда, којом је Јанн признато право својине на половини означеног имања по основу куповине од Марије. Он тужилац — као смесничар, има право на првенствену куповину продатог дела имовине, па је зато, полажући у депозит куповну цену, предложио да суд донесе пресуду, да он, као смесничар има право прече куповине. Тужена страна признала је наводе у тужби али је приговорила, да је поменути купо-продајни уговор између Марије и Јане пресудом среског суда раскинут и куповина оглашена за неважећу.. Поред тога, истакла је, да између тужених, као продавца и купца, није ни закључен купо-продајни уговор, већ се, у ствари, радило о поклону и, само ради сигурности овога поклона, странке су се споразумеле да суду представе фиктиван уговор о продаји и куповини. Најзад је тужена страна навела, да продавац Марија спорно имање није могла никоме продати, пошто је земљорадник а друге земље, осим спорне, нема. Окружни суд у Зајечару донео је пресуду Бр. 913, од 14-ХП-1935. године којом је одбијен тужбени захтев са следећих разлога: По § 670. грађ. зак. смесничари имају првенство за куповину непокретних добара а по § 673. истог Законика, ако би продавац продао непокретно добро, не јавивши онима, који првенство имају, онда ови имају право за 30 дана од времена продаје, судом потврђене и објављене, исто прекупити. Према смислу ових прописа Закона излази: да право смесничара на прекуп постаје само у случају промене сопствености непокретних имања путем уговора о продаји и куповини, који се пак по § 19. Закона о издавању тапија од 30-У-1931. год. у вези § 292. грађ. зак. и чл. 58. нб 6. Уредбе о убрзању рада код судских и иследних властн од 22-У1-1922. године мбже извршити једино преносом тапше. Како у овом случају, према чињеничном стању, није у питању пренос непокретне имовине путем тапије, то се не може узети, да се за тужиоца створило прече право куповине, па зато, за сада, не може бити речи оправу тужиоца на првенствену куповину имања. Према оваквом стању ствари, наводи тужене стране, да између тужене Марије и Јане није ни било уговора о продаји и куповини, већ да се.само радило о поклону, који је уосталом поништен, постали су без вредности а тако исто и сви остали наводи су беспредметни.