Branič

212

„Б Р А Н И Ч"

адвоката видећемо да ће странке увек лакше сносити исплату адвокатског хонорара, него што ће држави опростити када због извесних пропуштања изгубе парницу која би иначе имала да се реши у њихову корист. А безброј је примера са којих странка може на овај начин да изгуби процес. Познати су случајеви да је странка, на позив суда, дошла на расправу много раније него што је фиксиран сат за почетак расправе, али услед тога што се у моменту прозива није затекла у судском ходнику, или се за неколико минута удаљила, донета је пресуда због изостанка и странка је изгубила право, које је иначе у парници било сигурно и које се имало решити у њену корист. Нису потребни даљи примери, али подвлачимо да наш свет не може да разуме такве пресуде и да оне у парничару изазивају само револт противу суда, противу правосуђа и државе. Неправда коју парничар осети у томе моменту не заборавља се и неда се никаквим новцем накнадити. Законодавац је сматрао да се, с обзиром на величину спорне суме и на незнатност предмета, може у овим случајевима оставити странци на вољу да сама води парницу, ако сматра да је за то способна, а у случају да се не осећа сигурном оставио јој је на вољу кога ће себи за пуномоћника изабрати. Дакле, оставио је да бира између адвоката и т.зв. самовласних лица. Нас моментално не интересује која својства треба да има извесно лице па да се може назвати самовласним. Нас овде занима питање: из кога друштвеног реда законодавац је мислио да парничари могу бирати те заступнике, када је већ изразио своју вољу да се за овакве заступнике не могу узети људи који су познати као иискарачи. Када једна странка оцени да није способна да се на суд појави да сама брани своје право, она ће свакако тражити за свога заступника лице за које верује да ће то умети боље од ње да изведе. Тражећи такво лице, она се сигурно неће задржати на оним људима који су, по своме знању и занимању, исто тако далеко од права и закона као што је и она сама, него ће свој избор упутити онима за које је чула и сазнала да се тим послом баве и да га разуме. И шта је природније, него да се обрати баш некоме пискарачу, који је вечито у околини суда и судских чиновника. Ретки су примери да је такав парничар, који заобилази адвоката, у ближем сротству са каквим судијом у пензији или чиновником са правним факултетом опет у пензији, а још ређи су случајеви да би се ти људи примили тога посла, мимо и поред адвоката, када их има у месту парничног суда. И гако, ако суд не обрати пажњу, ако друга парнична страна не приговори, пискарач несметано ради и закон се свакодневно изиграва и то баш на штету странке коју је захонодавац хтео да заштити. Јер не треба се заваравати у томе да ова самовласна лица раде бесплатно. Напротив, њихови су хонорари још много већи од адвокатских. Исто тако не треба изгубити из вида да имућнији парничари, ако сами не иду на суд, бирају заступнике искључиво из реда адвоката и тако, онај сиротији сталеж, на чију се заштиту и мислило, бачен је на милост и немилост т.зв. самовласним лицима, који су у ствари надриписари или судски