Branič

О ОДГОВОРНОСТИ ПРАВНИХ ЛИЦА ЗА ФИСКАЛНЕ ДЕЛИКТЕ 267

лраву, поједини правци у правној науци су и придавали већу или мању важност и самој конструкцији правног лица као субјекта у праву. Тако, по идејама римског права, које је у јавном праву познавало само државу, а у приватном само физичке личности као субјекте права, па и њих не уопште све, постојање правног лица лравдала је романистичка теорија само потребом правног саобраћаја. Због тога, она је у удружењу људи видела само фикцију иза које стоји механички збир људи. Германско право, међутим, као израз германског схватања о значају групе у животу друштва, није се могло сложити са романистичким концепцијама о фиктивности појма групе као фактора у правном животу, па је због тога оно и истицало постојање правног лица као стварне личности у праву. Циљ ових редова није истраживање генезе идеје о значају групе као социалном фактору у животу друштва па дакле и у праву, али нека нам буде допуштено да изјавимо како нам изтледа, да је њен корен још ближи словенском духу онако исто као што му је близак и појам о колективном. Ова наша изјава калази потврде у социалним феноменима који су у животу словенских народа изражавали карактеристичне форме правног и уопште друштвеног живота, ма колико се високо ценила индивидуалност појединаца. Враћајући се на питање о с/штини појма правног лица, кон« статоваћемо овде само још и то да су формулисању појма правне личности као стварне личности у праву биле озбиљне препреке осим канонског права, како либералистичка схватања XVIII века тако и идеје природно-правне школе. Па ипак, и ако нам се чини да се, процес за добијање „ирава грађанства" појма правног лица, ближи своме крају, еманације горе изложених противположених идеја још се међусобно укрштају и смењују, тако да се у теорији а још више у позитивном законодавству и дан д?нас не осећа дефинитивна редакција овога појма. Истина, појму прааног лица као субјекту у праву не спори се егзистенција, већ само природа. Јер, ако су већ људи, ми ћемо овде краткоће ради рећи, из буди којих разлога, били упућени једни на друге, дакле да живе у групи — друштву, чији је продукат право, мора се признати да је постојала и нека нужност за то, била свесна или потсвесна. Та потреба у једном мањем обиму или у једном одређеном смислу није могла сасвим престати када је друштвена заједница почела да живи у оквиру права. Ако је капацитет индивидуе недовољан у животу због чега она живи у друштву, онда је капацитет те исте индивидуе у једном другом смислу такође недовољан па га и у том смислу жели да повећа удружујући се. Ту, утој потреби живота и правВДг саобраћаја, по нашем мишљењу, лежи суштина правнг лица и захтев да му се призна својство личнссти у праву. Ето тако се, као из захвалности за своју егзистенцију право одужило групи, признајући јој оно што је највише могло да јој да живот — личност у праву.