Branič

О ОДГОВОРНОСТИ ПРАВНИХ ЛИЦА ЗА ФИСКАЛНЕ ДЕЛИКТЕ 275

виђа појам најтежег фискалног дела по овом закону — пореску утају— садржи елементе који би могли довести у сумњу питање о одговорности правних лица, а то све због неправилног, по нашем мишљењу, уношења психичких момената као услова за постојање тог кривичног дела. Тако је у ст. 1 овог прописа прописано да се: кривцем пореске утаје сматра порески обвезник, који „свесно", „ у намери" да избегне плаћању законског пореза ... а то је исто учињено и у ст. 2 овог прописа, ма да би без ових термина дело пореске утаје више одговарало појму фискалне кривице, као што је нпр. дело из чл. 40 ст. 1 истог закона или новелираког чл. 142 ст, 3 у погледу друштава обавезних на јавно полагање рачуна. То међутим, не само што често онемогућује изрицање казне, јер је сзест и намеру тешко изнаћи, него доводи у питање и непосредну одговорност правних лица. Исгина то само на први поглед изгледа тако, пошго са утврђивањем „свести" и „намере" органа правног лица аутоматски настаје непосредна одговорност правних лица. Оваквом посматрању у многоме доприноси и последњи став одредбе чл. 146 који изричито прописује да: „физкчка и правна лица... јемче за последице, које могу да настану, повредом дужности од стране њихових законских или овлашћених заступника, а нарочито за казне, које св овима изреку ". У овом последњем пропису могло би да буде спорно само да ли је одговорност правних лица за казне изречене његовим органима супсидијерне или примарне природе а због израза да правна лица „јемче". Али, како је употреба израза „јемче", може се скоро рећи злоупотребљавана у овом закону, у пракси како пореских власти тако и административносудској овом изразу придато је значење „одговарају", „залежу" чему је нарочиго дало повода то што је тај исти израз употребљен и у првом ставу пом. чл. 146 у коме је реч само о законском праву на првенство хипотеке за неизмирен порески дуг који није старији од 3 године. При свем том, свакако се намеће потреба за отклањање ове нејасноће у стилизацији, у толико пре што се поред одговорчости правних лица у последњем ставу пом. чл. 146 говори и о одговорности физичких лица и оставинских маса код којих веза између њих и њихових заступника није тако интимна као што је то код правних лица. С друге стране, може се констатовати да порески закон, у складу са појмом фискалне кривице уопште, није ни предвидео казни затвора као супсидијерну казну и ако са гледишта правне по литике то можда није целисходно. Исто тако, за већину казни вредвиђена је могућност за градацију према тежини даног случаја, зашто су (чл. 144), осем неколико, у главном наведени објективни моменти. 2) По Царинском закону. Овај закон у одредбама својим којима дефинише деликте у гл. X у одељку А и Б у главном не даје повода ни за какве примедбе. Једино што он не прописује, то је питање како ће се поступати за случај да се одговорност правног лица утврди за