Branič

274

„Б Р А Н И Ч"

ворност има значаја само уколико би финансијско-правна политика налагала да се у недостатку материалне, супсидиерно предвиди и лична одговорност, у ком случају ова последња има такође карактер како превентивне тако и репресивне санкције, али која. није тако интересантна са гледишта фискалног као што је та новчана казна. Као коректив за правилно изрицање казне, према томе, не треба да служи степен јачине намере да се дело изврши, јерона у суштини и не игра улогу код утврђивања постојања дела и кривица, већ ваља предвидети што веће скале казни, затим могућност за сгварање закона одговарајућег стања ствари, као и објективне услове како за ублажавање казнених последица, тако и за њлхово поошгравање само у циљу да се материјални јавни интерес који се штити законом што више обезбеди односно у случају настале повреде што боље накнади. Због тога, може само да се постави питање о модалитету којим би се задовољио захтев правне политике за предвиђање личне одговорности као супсидиерне казне за случај да се новчана казна не би могла иззршити, када је фискално кривично дело извршило правнолице од кога се казна не може наплатити, и ништа више. То по нашем мишљењу није тако тешко. Нпр. могло би се прописати да правна лица одговарају само материално или да се у случају немогућности наплате новчане казне од правног лица оно има да растури. Неки шта више" предлажу да у том случају треба предвидети материалну и личну одговорност чланова управног и надзорног одбора или чланова фирме. Али, и ако ово можда некима изгледа неоправдано, свакако је још неоправданије да се како одговорност тако и казна преноси само на оно физичко лице које је и ако радећи у име и за рачун правног лица можда и неким случајем дошло у ситуацију да повреди фискални пропис, а тиме уједно отклони како непосредна одговорност правног лица тако и његов професионални ризик, а аа се сва корист од повреде фискалног закона пренесе на правно лице. Пошто смо учинили горње напомене да видимо сад у најкраћим потезама како стоји са питањем о одговорности правних лица, по неким главним фискалним законима из нашег позитивног законодавства. 1) По закону о непосредним иорезима. Озај закон предвиђа у главвом у одредбама чл. 40, 137, 138, 139, 140, 141 и 142 случајеве одговорности и казне за непоступање по прописима пореског закона Чл. 137 предвиђа казну за неблаговремено подношење пријаве, а онако како је .овај лропис редигован, не даје повода ни за какве начелне замерке како у погледу појма фискалне кривице тако ни у погледу непосредне одговорности правног лица за њу. Ове исте примедбе односе се и на казне предвиђене у чл. 138, 139, 140 и 141, а у том смислу је и административна пракса. Пропис чл. \42 међутим, којипред-