Branič

О ОДГОВОРНОСТИ ПРАВНИХ ЛИЦА ЗА ФИСКАЛНЕ ДЕЛИКТЕ 281

У једном другом случају, пресудом (бр. 12264Ј36 од 1-\М936) одбачена је тужба једног сузласника бродарског предузећа, осуђеног за криумчарење робе, а које је дело починио један орган предузећа. У овом случају због тога што предузеће није пријавило за царињење извесан део извршених оправки односно измењених делова на броду казна је за дело из чл. 145 тач. 6 Царинског закона, дакле за дело за које је у случају неплаћања новчане казне предвиђена и супсидиерна казна затвора, изречена само једном сувласнику. У пресуди којом је Државни савет одбацио тужбу љегову, и ако је констаговано да је аредмвтни брод својина бродарског иргдузећа које је декларацијом иријавило само један део извршених оиравки... ипак је осуђен само један његов сувласник, а то на основу тога што: „из исказа у истрази саслушаних сведока произлази да је оправка брода вршена по наређењу, под надзором и у присуству тужиоца, као и то да је поменута декларација поднета по његовим информацијама и налозима". Питање се само поставља зашто се онда није испитивало по чијим је налозима односно зашто и у чије је име овај сувласник радио, када брод уопште није само његов, већ предузећа? Какав јето посебан интерес имао само он у томе што би предузеће платило царинских дажбина мање но што је било дужно? Међутим, ваља подвући и то да је Државни савет у многим пресудама (бр. 30847|34 од 22 X1-1934; бр. 30646)35 од 19XI-1935; бр 30139133 од 27-Х 1933; бр. 4093|35 од 7-11-1935) констатовао директну и тоталну одговорност правних лица за прекршаје царинских прописа, а да је шта више подвукао да одговорност ових постоји и за дела криумчарења ако су ова извршена од стране њихових органа у оквиру додељених им послова (пресуда бр. 24841135 од 28-Х-1936 год.) Исто тако био је случај осуае једног предузећа за трошаринску кривицу криумчарења због тога што је неотрошарињен бензин употребљавало за сврхе због којих ослобођење од трошарине није било дато, док је у другом случају то исто предузеће осуђено само на новчану казну, а у погледу казне затвора и њеног извршења пресудсм је наложено проналажење и утврђивање физичког лица — кривца. Наиме, у пресуди бр. 35329|34 од 18-1-1935, пошто је у поступку било утврђено да је то предузеће неотрошарињен бензин употребљавало за другу сврху а не за ону за коју му је ослобођење од трошарине било дато, одбачена је тужба овог предузећа противу решења Министра финансија којим је била одбачена жалба предузећа противу пресуде за дело криумчарења. У овој пресуди Државни савет се није ни упуштао у оцену питања како ће се поступити за случај да се од предузећа не би могла наплатити новчана казна, пошто је за ово дело предвиђека као супсидиерна и казна затвора. Међутим, када је ово предузеће за ово исто дело било поново ос^ђено, Државни савет је и у овом другом случају одбацио његрву тужбу (бр. 21365|36 од 3-1Х-1936) наводећи да је: „Министар финансија у оспореном решењу правилно нашао да овде стоји дело из чл. 33 Б под 1 Закона о државној трошарини те да има места примени казне из чл. 34 истог закона".