Branič

СУДСКА ПРАКСА

293

тужницу подићи по § 53 к. н. само приватни учесник, те обзиром да оштећени према напред изложеном ннје приватни учесник, то у конкретном случају нема захтева овлашћеног тужиоца, услед чега је ваљало одлучити, да оптужби нема места и кривично поступање обуставити на основу §-а 208 бр. 3. к. п. 25,— Добровољна исплаша досутјене накнаде штаете од стране осуђеног није разлог за ванредно ублажавање казне из §-а 430 к. п. (Кно бр. 90/36 од 29. децембра 1936. год.). Апелациони суд у Н. Саду предлог Окружног суда у С. за ублажавање казне одбацује са доле наведених разлога. Осуђени П. М. молио је ублажавање правноснажно изречене казне пресудом оделења Б. Београдског Касационог суда Кре 27/1936 год. пошто је оштећеника намирио, т. ј. по правомоћности накнадио му штету у 4650 динара. Окружни суд је ставио предлог, да се казна ублажи прихватајући разлоге молиоца. Апелациони суд расматрајући списе нашао је, да наведени разлог добровољна накнада досуђене штете оштећеном, без икаквих егзекутивних мера, не може послужити као ублажавни разлог, јер је осуђен на плаћање износа од 4650 дин. обавезан у смислу § 29? к. п. пресудом првостепеног суда, те је накнадом озе штете осуђени само поступио по осуди, а добровољни поступак осуђеног у погледу намиравања тога износа је од користи њему самом, јер је на тај начин избегао плаћање егзекутивних трошкова, према чему о каквој добровољној накнади штете, као ублажавном разлогу у предметном случају не може бити речи, услед чега је Апелациони суд на основу §-а 430 од. 3. и 4. к. п. морао одбацити предлог Окружног суда у С.

Застарелост арава општине за наплату утрошене воде. Тужилац Поглаварство града Београда тужбом својом П-6709/35 од 26 септембра 1935 год., тужило је туженога В. Т. што је као ранији сопственик имања у Београду остао дужан тужиоцу за утрошену воду у 1930 и првом полугођу 1931 год. суму од Дин. 2195.20 а према решењу општ. суда бр. 41588. По овоме решењу дужник је исплатио у два маха по 500 дин. и то 16-11-932 и 12-У-932 г. За суму од 1195,20 са 6°| 0 интереса почев од 1-УШ-931 год. овом га тужбом сада тужи. Тужилац је истакао приговор застарелости, и предложио да се тужилац одбије од свога тражења. Срески суд за град Београд осудио је туженика по тужбеном тражењу налазећи да су приговори о застари неумесни. Међутим, Окружни суд за град Београд, као иризивни суд својом пресудом Пл-176'36 од 11-У-936 преиначио је ову пресуду и тужиоца одбио од свога тражења налазећи да је наступила застарелост из § 928 д. г. з. јер је од последњег дужниковог давања протекло више од 3 год. и да се овде не може применити § 931 г. з. пошто се општина не појављује као јавна власт већ као приватни предузетник. Заст. туж. стране у својој ревизији напада пресуду призивнога суда јер се на застарелост овог потраживања има применити чл. 33 зак. о таксама или § 931 г. з. или § 930 а г. з. а никако § 928 д. г. з. Расматрајући ову ревизију Касациони суд у Београду у своме I већу донео је пресуду Рев. бр. 137:37 од 10-11-937 г. којом уважава ревизију, преиначује пресуду призивнога суда и изриче да тужени Т. В. плати тужиоцу 1195.20 дин. главног дуга са 6°| 0 интереса од дана поднете тужбе до наплате, са следећих разлога: „Погрешио је призивни суд кад је на застарелост применио § 928 д. г. зак. јер се дуг за воду има третирати као такса те се и на застарелост има применити чл. 33 зак. о таксама. Према томе, пошто је тужба поднета 26-1Х-936 год. а тужени престао са плаћањем за утрошену воду 12-У-932 г. то тужиочево тражење у см. чл. 33 зак. о таксама у в. § 945 г. з. није застарело, те је тужени дужан платити тужилачкој страни дуг са 6% интереса од дана поднете тужбе § 601 г. з.', ( У Архиву од септембра месеца 1936 г. изашао је чланак судије Ог. Адама Лазаревића поводом примене застарелости за наплату електричне струје. У томе чланку приказано је да је и Срески суд за град Београд па и Окружни као призивни применио пропис § 928 д. г. з. за застарелост права општине на наплату електричне струје, те из тога изводи закључак да се и на наплату водоводне таксе има применити § 928 д. г. з.)