Branič

МЕЂУНАРОДНА ГРАЂАНСКА ОДГОВОРНОСТ итд. 321

путем кауције и путем обавезног осигурања, пошто је се поставило питање, сасвим умесно, да аутомобил није више луксузно, већ корисно превозно сретство, да су њихови сопственици често релативно сироти људи и да је веома мали број лица (од 20% до 60% према државама), која пристају да се добровољно осигурзју због ризика везаног за накнаду штете. Међутим, аутомобилски саобраћај добија огромне размере и све више угрожава и излаже ризику појединце и њихову имовину, па се потреба за ефикасним осигурањем оштећеног за евентуалну штету појављује у све тежој и акутнијој форми. Извесна законодавства — енглеско и норвешко — да би се обезбедили од евентуалне инсолвентности аутомобилиста у случају да имају да накнаде штету причињену њиховим колима, постављају као услов за издавање дозволе за вожњу и стављање кола у промет, полагање код јавне власти једне кауције у готовом новцу или у осигуравајућој полици, одиосно у банкарској гарантији, која износи у Енглеској 15.000 фунти стерлинга а у Норвешкој 20.000 круна. Недостатак је овог система у томе што је кауција ипак недовољна да покрије сву евентуалну штету а таква да је могу положити само релативно имућна лица. Она би с тога у неколико била и прохибитивна у европским земљама, ма да није ни најмање спречила развој аутомобилског саобраћаја у Енглеској и Норвешкој. То се објашњава високим привредним нивоом и платежном моћи енглеског и норвешког становништва. Много је распрострањенији систем обавезног осигурања за накнаду штете причињене у аутомобилском саобраћају. У том погледу имамо три основне разлике у сисгемима до сада усвојеним: разлика у погледу на ограничење осигураног ризика (осигурање свих могућих ризика у вези са аутомобилским саобраћајем, осигурање против штете на лицима — смрт или рањавање, осигурање до извесне суме обично у закону предвиђеке); разлика у погледу на одређивање лица или тела код којих се осигурање има извршити (обично је осигурање слободно и није везано за велика осигуравајућа друштва у неким државама, док друге државе одређују осигуравајућа друштва као једина тела код којих се обавезно осигурање може извршити, уз строгу контролу од стране државних власти које прописују и правила о обавез«ом осигурању и контролишу полисе и премије осигурања и сам рад осигуравајућих друштава); најзад, разлике у погледу на право оштећеног да тражи наплату досуђене оштете било директно преко осигуравајућег друштва, било преко осигураника. Шведско законодавство има необично интересантну одредбу о солидарној одговорности свих осигуравајућих друштава која се баве обазезним аутомобилским осигурањем за штету гаричињену оштећеиом од неосигураног или неутврђеиог — анонимног аутомоби■листе, чије се име дакле није могло утврдити. На тај начин шведски законодавац хтео је да повери контролу осигурања аутомобилиста онима које оно највише интересује, т. ј. осигуравајућим друштвима, ксја ће, пред евентуалношћу да солидарно одговарају за овакве штете, .учинити све, да до те одговорности «е ;дође. ; ; ' - ■;'<- 4