Branič

МЕЂУНАРОДНА ГРАЂАНСКА ОДГОВОРНОСТ итд. 325

оштећеном дошла као последица грешке или тешке грешке осигураног. Ово је право осигурачу изриком признато у законодавствима Данске, Шведске и Швајцарске. Застарелост поступка против осигурача, у погледу рока, обично се поклапа са роком одређеним за накнаду штете. Швајцарски закон овај рок одређује на две године и то према оси<гурачу, рачунајући од дана злог удеса а према осигураном од дана кад је оштећеном била позната количина штете. Технички и законски питање се поставља код осигурава:јућих друштава приликом испитивања обавезног осигурања, у погледу на границу осигурања, на минимални или на максимални износ који осигурач има да плати на случај настале штете, јер то има свога дејства на величину осигуравајуће премије — прима. Да ли је могуће у међународном правном погледу и промету осигурање на неограничен износ у овој правној материји? Оно се још једино практикује у Великој Британији која има велика и моћна осигуравајућа друштва са готово неограниченим мосућностима реосигурања. Француска је овај систем осигурања напустила јер је практично био неизводљив, а Италија га је забранила (нота Министарства Корпорација — отсек за осигурања, од 29. марта 1934. год.) и свела осигурање аутомобилске одговорности на највећи износ од 1,000.000 лира. У међународном аутомобилском промету неограничено осигурање аутомобилске одговорности практично би било неизводљиво, због разноликости економске и финансиске моћи разних земаља. Према тој моћи у разним земљама минимални износи варирају од 6.000 до 50.000 златних франака за једног оштећеног или 21.000 до 100.000 златних франака за глобални износ оштете ако је у злом удесу страдало више особа. Затим, стање осигуравајућих друштава варира према земљама и њиховој економској и финансиској моћи, идеји осигурања и управи осигуравајућих друштава, што такође утиче на могућност спровођења међународног обавезног осигурања. Могло би се узети за базу изједначено осигурање, дакле за све земље, на 15.000 златних франака за једног оштећеног односно на 50.000 златних франака кад их има више. Не би било препоручљиво, јер је тешко изводљиво, да се висина евентуалне накнаде штете одређује са снагом мотора на аутомобилу. Обавезно осигурање у аутомобилском саобраћају, с погледом на велики број интересената, имало би несумњиво за последицу смањење осигуравајуће полице, прима, јер би се ризик пренео на више лица, што је основно мерило при одређивању висине премиских износа. Али, у томе погледу, законодавац може само иосредно да утиче, пошто висина осигуравајућег прима зависи од рачуна вероватноће. На 50.000 златних франака осигурања оштете, имало би се платити просечно у Италији око 212 до 240 златних франака годишње, у Француској око 130 до 250 златних франака, у Швајцарској око 175 до 285 златних франака, у Великој Британији, за неограничено осигурање, имало би се платити око 250 златних франака. У томе погледу морало би се настати да дође до међународног тарифског споразума између осигуравајућих друштава, којим би се утврдиле једнообразне