Branič

324

,Б Р А Н И Ч*

осигуравајуће друштво. Нека законодавства на против остављају обавезу на накнаду штете код осигуравајућег друштва све до истека осигурања, без обзира на евентуалне преносе својине аутомобила пре истека тога рока. Друга (аустриско) сматрају да на овај начин осигураше одмах престаје. Нови сопственик аутомобила мора дакле закључити ново осигурање. Не испуњавање обавезе везане за обавезно осигурање повлачи у многим законодавствима само новчане казне за осигураника — аутомобилисту. Међутим, шведски закон, као што смо раније навели, ово је питање најбоље решио, на тај начин, што је препустио контролу над осигураницима у погледу плаћања осигурања самим осигуравајућим друштвима, а њих је солидарно огласио обавезним за накнаду евентуалне штете настале трећим лицима од неосигураног или непознатог аутомобилисте. Не мање је важно питање односа оштећеног и осигурача. Једина ефикасна заштита оштећеног била би у признању његовог права на директан поступак против осигуравајућег друштва за претрпљену штету, што изрично предвиђају шведско и швајцарско законодавство. Друга законодавства на против, из аргумента да је осигурање само однос између осигураног и осигурача, не признају право на директан поступак повређеног против осигурача, већ само преко осигураног. Другим речима, оштећени, који своје право доводи од осигураног, следује његову ситуацију, чак и ако би овај — осигурани причинилац штете у међувремену пао под стечај па се поравнао са повериоцима са нижом квотом. Тада би осигурач нлатио оштећеном само ту квоту а не цео износ осигурања, пошто се оштећеном не признају никакве друге привилегије до оних везаних за обичне повериоце стечајног дужника или дужника у поступку за равнање који је у овом случају истоветан са осигураним лицем, односно са причиниоцем штете. Таква се правна ситуација не може ни бранити, ни примити. Оштећеном треба признати право на директан поступак против осигурача или против осигураног или против и једног и другог, по његовом сопственом избору и признатом праву са искључивим правом наплате досуђене или споразумом утврђене суме директно од осигурача и потпуно независно од утицаја других поверилаца осигураног. Само у случају да се води спор између оштећеног као тужиоца и осигураног — причиниоца штете као туженог, треба наложити тужиоцу да о томе спору одмах обавести осигурача како би овај могао у спору учествовати и бранити евентуално своја права. Ту обавезу за тужиоца — оштећеног признају изриком финско и шведско законодавство. У случају директног поступка оштећеног против осигурача, овај последњи не може истицати ексцепције којима би се ишло на то да се оспори уредност или правна важност уговора о осигурању. Такве клаузуле су забрањене као противне јавном поретку у законодавствима Финске, Велике Британије, Шведске и Швајцарске. С друге стране, треба признати осигурачу право да води грађански спор против осигураног у случају да је накнада штете