Branič

346

,Б Р А Н И Ч"

онако исто као што је мужевљева обавеза из § 109, грађ. зак. на издржавање и прибављање средстава за заједнички живот, „према томе чим престане заједнички брачни живот и муж престане да се стара о издржавању своје жене, онда и разлог мужевљев за уживање мираза престаје... Она је власна да од тада сама своја миразна добра ужива као и немиразна, јер је од дана престанка брачне заједнице престала и намена прихода из миразних добара за подмирење заједничких потреба у браку, и жени се оставља да се сама стара и брине о своме издржавању". 10 ) — „Према § 760. гр. зак. циљ је миразу да олакша трошкове у заједничком животу мужа и жене пошто ти трошкови по правилу падају на мужа, а жена му миразом олакшава тај терет", а када нема заједничког живота па ни трошкова, нема ни разлога да мираз „увек својина женина по § 415. и 417. гр. зак. остане и даље код мужа на уживању". 11 ) Увиђајући да би ово решење спроведено до крајњих консеквенца, било неправично, предложено је разликовање, тако да сваки фактички раскид брачне заједнице не даје право на повраћај мираза 12 ) Повраћају би имало места по томе мишљењу, ако је до фактичког престанка брачне заједнице дошло кривицом мужа а жена доказала и мужевљеву кривицу и довољну озбиљност ове да правда раскид заједнице. Жена не би имала право да мираз тражи ако је заједницу напустила без кривице мужа, јер се у томе случају огрешила о брачну дужност из § II о. г. з. а осим тога тиме би се олакшало фактичко раскидање заједнице од стране лакомислених жена супротно жељи законодавца. 13 ) Аргументација и за прву и за другу тезу је непотпуна (за прву нарочито). Дати разлози почивају у главном на слову закона. Практичне последице једног и другог решења нису расмотрене, и ако би то неминовно показало где је истина. Неки од изложених и опште усвојених разлога су неосновани. Значај неких је далеко мањи од онога шго им се придаје. Оно што код ових разлога треба истаћи, а што није или није у довољној мери истакнуто, је следеће: а) При одлучивању о аовраћају мираза ироаиси §§ 416. и 417. г. з. субез икаквог значаја. . 14 ) Позивање на ове прописе које се у последње време јавља као нов аргуменат за тезу да повраћају мираза има места и када брак није разведен, представља у ствари једну велику заблуду, несрећну интерпретацију једног законског текста и његову примену на ситуацију која са тим текстом нема никакве везе. Стара пракса изгледа да је то одмах

10 ) Одвојено мишљење уз одлуку К. Суда од 9-Х1-1926. г. бр. 8040 („Судска пракса"). и ) Пресудом Скоп. А. Суда од 29-ХН-1925. бр. 2681 („Судска пракса" 1926. № 356). 1? ) Пресуда под 6.); пресуда Б. А. Суда Пл. 1567/36 од 7. 11. 1937. 13 ) Аранђеловић: „Архив* кн>. 32. стр. 580. 14 ) Премда се у једној (погрешној) одлуци К. Суда њима придаје извесан значај, јер се ту вели „ни по § 416 и 417 г. з. тужени није дужан тужитељици још сада вратити мираз, јер да би имало места примени ових зак. прописа. потребно је да су узроци који се помињу у њима констатовани извршном судском пресудом' — К. Суд бр. 2717 од 29. 111. 1926. г. у Суд пракси.