Branič

СУДБИНА ДИСКРЕЦИОНАРНИХ УПРАВНИХ АКАТА итд. 311

правом овлашћене да доносе решења на основи слободне оцене". Почл.24истогЗакона „Суд ћеодбацити одлуком без позива странака тужбе: 1) управљене против аката набројених у чл. 19 т... 3..". У чл. 34 поменутог Закона прописано је како се нормално и мериторно окончава један управносудски процес. У другом ставу тога члана стоји: „Ако управна власт наводи да је овлашћена донети решење на основу слобсдне оцене, суд ће тужбу одбацити ако нађе да је тај навод основан". Неки писци виде несагласност између ових правних прописа. По чл. 19 није уопште допуштена тужба против дискреционарних управних аката као таквих (бар у оном делу у коме су дискреционарни). По чл. 24, који је конексан члан чл. 19, тужба ће бити одбачена а Нтше, биће одбачеиа по кратком поступку, простом судском одлуком, ако је управљена против дискреционарних управних аката. А по чл. 34 она ће бити пресудом одбијена (ма да Закон ту погрешно употребљава реч одбачена) ако управни суд прихвати гледиште управне власти да је у питању једно дискреционарно овлашћење. Ма да ови прописи изгледају на први мах контрадикторни, у суштини то они ипак неће бити. По § 24 управни суд ће одбацити тужбу ако се он сам увери, пре него што би одредио рочиште, да постоји дискреционарно овлашћење управне власти у даном случају. По Закону о пословном реду у Државном савету и управним судовима тужба се са прибављеним списима упућује једном судији као известиоцу који има пре свега другога да испита постоји ли неки случај из чл. 24 3. Д. С. Ако он скрене пажњу оделењу да постоји случај дискреционарног овлашћења, судско одељење то прима или не прима. Ако прими гледиште известиоца, тужба се одбацује а Нтше. Алиакосуду не скрене пажњу иззестилац нитима који други члан суда да је у питању слободно одлучивање управне власти, онда процес иде даље својим током. Сазива се рочиште или се тражи од тужене управне власти одговор на тужбу (према томе јели поступак писмен или усмен, изводи ли се код Државног савета или управног суда). Ако је већ до тога дошло, има управна власт по цитираном чл. 34 3. Д. С. право и овлашћење да учини приговор слободне оцене, ексцепцију дискреционарности. Кад не би постојала ова одредба у чл. 34, могло би се помислити да управни суд не може уопште код мериторног разматрања утврдити постојање слободне оцене. Ако он то раније није установио, пре него је главна расправа одређена, накнадно то не би могао да чини. Један пропуст известиоца учинио би да се ствар не пресуди правилно. Овако је отворена могућност да питање постојања или непостојања слободне оцене у даном случају решава управни суд и приликом расправљања о главној ствари. На то питање се он може повратити само онда, ако је тужена управна власт истакла приговор о постојању слободне оцене. По званичној дужности не би, вероватно, управни суд у то смео понова да улази. Томе се противи начело пе ђ15 т Шет. Али по „наводу" односно приговору тужене странке, суд је дужан да понова узме у разматрање да ли је постојала слободна оцена. Ако се сагласи са наводима