Branič

574

,Б Р А Н И Ч"

врсте вештачења као доказно срество он не предвиђа нити познаје. Остаје да се овакво извоћење доказа путем оваквог вештачења убраја у доказивање које се обавља ван суда, те се отуда оно може и сматрати као доказивање ван суда и ван поступка. Одредбе грађанског парничног поступка су по правилу јавноправног карактера, а по готову оне одредбе, које гозоре о доказним срествима предвиђеним у поступку. И немачки и аустријски закон доносе норме у закону, да су оваква вештачења дозвољена, односно предвиђају их као нове доказе, који у њиховим редовним поступцима не постоје. Ми једнога таквог специјалног закона немамо, па наравно да то нисмо унели ни у одредбе општег грађанског закона који једино и говори о уговорном осигурању. Узевши онако како су изложени, општи услови изгледа као да одређују нову врсту доказних срестава за утврђивање штете, који нису предвиђени у садашњем нашем поступку. Несумњиво, да се уговором о осигурању могу решавати разна материјалноправна питања међу уговорачима, али питање је, да ли овај уговор може да расправља питање самог доказивања у поступку. Налазимо да се у опште не може постављати питање, да ли се споразумом странака могу уговарати специјална доказна срества ван поступка. Поставља се само питање, да ли је суд и у колико везан за овакве изведене доказе ван суда ако такви случајеви дођу пред суд. Наравно, да се тек сад даје могућност суду да види да ли су ове одредбе о вештачењу у општим условима сагласне са позитивним законским прописима. Навешћемо један случај из праксе Касационог суда у Београду, који је прихватио тезу, да је дозвољено овако вансудско вештачење и да се овако изведени докази примају као доказно срество без обзира, што поступак најуже узевши не предвиђа овакво доказно срество вештачења код утврђивања штете. Касациони суд по предмету Рев. Бр. 1117/935 изрично каже: „Из тачке 18 услова за пожарно осигурање, као и из споразума странака од 12 нов. 1933 год. о избору вештака види се, да је тужилац са туженим друштвом уговорио да у случају пожара висину претрпљених губитака и штете, ако би у погледу штете било оспоравања, процењују вештаци изабрани од стране уговорача, који' споразум није противан §§ 13,538,539 гр. зак. те је исти споразум — уговор—-обавезан за странке. Па како је величина штете процењена у смислу овога споразума, то тражење тужилачке стране да се понова другим доказима исто доказује, неумесно је пошто би се тиме поступак само одуговлачио. У једном сличном случају Касациони суд у Загребу исто ово питање сасвим је другојачије решио. Он налази да се не може уговарати вансудско вештачење, јер је поступак јавно-правни закон и он једино регулише која су доказна срества дозвољена. Истина овде је реч о старом поступку за Хрватску, али то нема значаја за сам принцип о коме се говори, јер је он увек исти. Та одлука Касационог суда под Рек. 1445/934 гласи: „Поглавље седамнаесто гр. пар. пост. установљује, да странке извесни спор препусте на пресуђење обраницама но у закону није предвиђен уговор, којим би се решење спора могло препустити вештацима. Према томе је и суд дужан, да у случајевима, где спор долази пред суд, да са