Branič

УТВРЂИВАЊЕ И ВЕШТАЧЕЊЕ ВЕЛИЧИНЕ ШТЕТЕ итд.

575

свима допуштеним доказима, предвиђеним у гр. парн. пост. утврди спорие чињенице, на које се извансудско вештачко мишљење односи. Доказно право које је прописано за суд не може се мењати споразумом странака, па како у назначеној парници суд нкје висину штете утврдио законитим начином, јер висину штете оснива на извансудском вештачком мишљењу, те ни вредност није судбеним путем по прописима гр. парн. пост. утврђена, указује се решење Апелационог суда гледе укинућа првостепене пресуде оправданим и на закону основаним. По нашем мишљењу пре би се могло прихватити гледиште Касационог суда у Београду од онога у Загребу и то само материјално-правно и из принципа опортунитета. Ево разлога за ово наше гледиште. Сви закони као специјални у колико такав закон постоји о уговору о осигурању дозвољавају да саму висину штете утврде вештаци, односно дозвољавају овакво извођење доказа као изузетак по редовном поступку, и наш будући закон о уговору о осигурању морао би предвидети овакво вештачење, као што га предвиђају и сви остали. Само зато, што нема специјалног закона и само зато, што ова материја, није законом регулисана не може се заузети противно становиште. Посматрајући одлуку Касационог суда у Загребу строго формално она би била у реду, што се тиче принципа, да се споразумом странака не могу уговарати нова доказна срества. Али питање је, да ли се ово вансудско вештачење сматра као ново доказно срество. Што се тиче резоновања Касац. суда у Београду, ствар стоји овако: Ако се ова процена сматра као чисто вештачење, онда би она била њво доказно срество. У осталом то произлази из самог образложења Касационог суда у Београду где се каже, ако би у погледу штете било оспоравања, штету процењују вештаци изабрани од стране уговорача, који споразум није противан законским одредбама. Значи Касациони суд сматра, да је овде у питању доказно средство вештачења. Ми смо већ напред подвукли, да овакво доказно средство не предвиђа поступак и да је он у овоме делу јавно-правног карактера. Одлука Касационог суда у Београду у толико теже може . опстати, што се позива на прописе материјалног права и кад није у питању материјално право, већ на против реч о поступку који је баш у овоме делу јавно-правног карактера, те је немогуће диспозитивним прописима као што је на пример § 13 грађ. закона регулисати јавно-правне прописе. Значи Касациони суд у Београду у толико има погрешно становиште што говори о уговарању доказног срества који поступак не предвиђа нити пак неки други специјални закон као што је то случај у аустријском и немачком. Погрешно разлагање Касационог суда појављује се више као формално — правно. Он је добро урадио што је ово вештачење узео као неко доказно срество, али га је ставио у ону групу доказа где као такво не може да дође. Остајући при томе да ово вештачење ипак треба прихватити а не одбацити из разлога напред наведених и из разлога које ћемо касније навести, налазимо. да је образложење Касационог суда требало другојаче да гласи. Могао се је узети овај протокол вештачења као нека врста при-