Branič

-576

„Б Р А Н И Ч"

ватне исправе која произилази од странака, а сами вештаци као нека врста опуномоћеника са стручним знањем, који су овлашћени да уговарају извесне правне одношаје које странке везују. Ако се ствар овако схвати, онда се ово вештачење не може сасвим одбацити као доказивање, које поступак не предвиђа. Широко узевши у најширим смислу, овде се не ради о увођењу нових доказних срестава у поступку мимо већ постојећих доказних срестава. Доказивати нешто, значи утврђивати спорне чињенице у погледу самог права. Управо, може се рећи иешто материјално-правно расправљати. Овде пак није реч о чињеницама на којима се засниза неко право, нити је пак реч о самом праву. Све је то пречишћено и неспорно међу странкама, управо треба тако да буде, остаје једино да се утврди висина штете, што није ни најмање правно питање, па се исто може препустити и на решење стручним вештацима. И код судског вештачења суд пречисти пре тога сва спорна питања о чињеницама на којим треба да се базира неко право и рецимо ако су у питању неке спорне чињенице он ту учествује, да их разјасни и утврди, што значи кад је то све пречишћено и утврђено он просто препушта вештацима да утврде величину штете не учествујући у томе специјалном раду. јер то спада у чисту стручност самих вештака, па зашто се то према свему горе наведеном не би могло препустити и вансудским вештацима, као што је на пример случај процене вредности некретнина код купопродаје. И са ових разлога могло би се узети да је у питању извесно излагање странака управо споразумевање странака у виду неке приватне исправе, које је пак обавезно за странке у колико другим доказима њена веродостојност није оспорена. Ова одлука Касационог суда у Загребу може се само у томе случају бранити, ако су ови вештаци место чисто техничког посла утврђивања величине штете обављали и један и други посао а то је извођење доказа у циљу утврђивања чињеничког стања. Нисам имао при руци цео овај предмет Касационог суда у Загребу, али би се донекле овако штогод могло назрети из саме напред поменуте одлуке, где се у осталом каже, да закон не предвиђа >говор којим би се решење спора из уговора о осигурању могло препустити вештацима. Иначе за загребачки Касациони суд би ово схватање било још неразумљивије, кад је трговачким законом за Хрватску ово питање вештачења предвиђено и регулисано. Има још разлога који оправдавају ову институцију вештачења. Спорови из осигурања су специјалне врсте. Осигурање данас има огроман социјалан и економски значај, те су осигурања многобројна, а случајеви штете врло чести. Кад дође до штете, осигуранику је стало до тога, да што пре дође до осигуране суме. Кад би се изналажење ове штете препустило редовним судовима или самим избраним судовима, то би било исувише споро и коштало би исувише новца. Од тога би огромно трпео сам саобраћај у уговорном осигурању, поготову кад је осигурање упућено на најшире народне слојеве. У начелу смо за овакву институцију вештачења али са извесним ограничењем и то једино онда овакво вештачење прихватамо,