Branič

ЈЕДАН ОПАСАН ПРЕСЕДАН НА ШТЕТУ ЛИЧНЕ СЛОБОДЕ итд. 581

неколико људи и да су оштећеном С. напоменули да га неће пустити до доласка власти, те он није ни настојавао да иде иако је имао пушку. „При оваквом утврђеном чињеничком стању суд се уверио да оптужени нису умишљено и намерно ишли на то да С. лише слободе и да му ограниче слободу кретања, већ су, задржавајући га до доласка власти, хтели прибавити доказ о моралном владању њихове снахе, удове Л. — о чему су одмах обавестили надлежну општинску власт, тј. претседника Општине. „Стога суд сматра да у радњи оптужених не постоје битни елементи из § 243. и § 247. К. з., јер оптужени нису намерно ишли на то да оштећени С. трпи ма што и да они према њему делују као према одређеном објекту. Кад би пак у њиховој радњи и постојало претстављено дело, суд сматра да их треба ослободити сваке кривичне- одговорност-и с обзиром на мотиве који су их руководили на овакву радњу, као и да нису наступиле никакве штетне последице". Против ове пресуде уложио је призив државни тужилад и исти је оправдао на следећи начин: Нападнутом пресудом повређен је закон из § 393. т. 2. К.с.п. у в. § 336. т. 6. и § 337. т. 1. под а К. с. п. а наиме: Пресуда окружног суда је нелогична и контрадикторна кад се у њој каже да оптуженици нису „намерно ишли на то да Саву лише слободе и ограниче му слободу кретања, већ задржавајући њега до доласка власти хтели прибавити доказ..." Из ове констатације суда излази да су оптуженици лишили слободе приватног учесника Саву, но нису учинили кривично дело, јер су прибављали доказе. Кривични закон не познаје овакве основе за искључење кривичне одговорности, а још мање за искључење противправности. Кривични закон изрично набраја: нужну одбрану, стање нужде, малолетство и др., а нигде не убраја прибављање доказа. Кад је утврђено да су оптуженици приватног учесника Саву претњом убиством чували целе ноћи у кући и код себе имали секиру и вилу, онда сматрам да стоје дела из оптужнице. Владање приватног учесника и Лепосаве може окривљенима само да умањи казну, а никако да искључи. Молим да се нападнута пресуда поништи". Апелациони суд у Београду одлуком својом К. п. п. а. 553|36. одбацио је призив по § 398. од II. К. с. п. као неоснован, са следећих разлога: „Првостепени је суд правилну пресуду донео када је окривљене Аранђела и Војислава ослободио од оптужбе за назначена дела, јер је правилно нашао да окривљени нису ишли за тим да приватног учесника стварно лише слободе нити је утврђено да су они ма чиме угрозили били сигурност његову".

Кратки и добро образложени призив државног тужиоца у Смедереву није постигао жељени циљ. Нападнута пресуда није поништена и окривљеници верују да нису учинили никакво кривично дело. Можда у истом тренутку оштећени и увређени Сава