Branič

594

„Б Р А Н И Ч"

савета додељен хонорар у 15.000 дин. то су молили да се тужилац одбије од тужбеног захтева. Окружни суд за град Београд пресудом од 17. децембра 1936. год. По 206/35 осудио је да тужене плате тужиоцу по 52.136 дин. са разлога: „На основу § 362 гр, п. п. суд је установио, на основу изјава странака у тужби, одговору на тужбу и расправама, следеће чињенице као неспорне: 1) да је код Окружног суда у Подгорици вођен спор за обнову поступка од стране П. У. противу тужене В. и Ј., а по прааоснажној пресуди Великог суда у Подгорици Бр. 1180—1932—310—IV од 16 фебруара 1933 год.: 2) да је по том спору био пуномоћник тужених тужилац; 3) да висина хонорара тужиочевог према туженима по овом спору није уговорена; 4) да је тужилац поднео као пуномоћник тужених одговор на тужбу био присутан на првој расправи; 5) да је спор окончан правоснажним решењем Великог суда у Подгорици Бр. 1935—IV 1932—310 од 8 децембра 1934 год. по том основу, да захтевалац обнове спора није означио вредност предмета и положио таксу на укупну вредност спорног предмета па је на основу тога цео предмет стављен у архиву. ' Прелазећи на оцену једне спорне релативне чињенице: висину спорног предмета суд је установио на основу рлспоредвог решења Среског суда за град Београд бр. 49097 од 11.-1У-1934. год. да је целокупна вредност ове масе, по одбитку примљених дугова од по 1.000.000 дин. од стране сваке тужене, укупно 6,398.400 динара, односно за сваку тужену по 3.108.200 динара. Суд није могао да прихвити тврдњу тужиоца, да је укупна вредност масе 12.597.600 динара, односно на тужене В. и Ј. укупно Динара 8.391.332, или за сваку од њих по 4.195.666 динара, јер у вредност спора не могу ући дугови које је декујус оставио маси на терет, већ само примање наследника по одбитку дугова које је маса наследила од декујуса (§ 490. грађ. закона и § 2. Правилника). На основу овако установљеног чињеничког стања суд је нашао да тужилац има право на хонорар из § 8. Правилника у в. са § 7. истог Правилника, јер је под појам редовног поступка подведен и појам обнове поступка. То се право види по томе, што се по поменутом Правилнику, у § 7. и осталим прописима, говори о свима другим поступцима, али се ништа посебице не говори о обнови спора у грађанским парницама. Значи, да у § 7. Правилника обухваћен је појам редовног поступка. За такво резоновање говори не само напред изложени, закључак него и факат, да се обнова спора не може, по својој природи и поступку, да подведе ма под који други појам означен и дефинисан у односним одредбама Правилника у колико се односе на грађанске спорове. Поред горњега говори за овакав закључак и то, да је у § 17. Правилника, под тач. 14. направљена разлика између обнове поступка у кривичним споровима и редовног поступка и хонорисање рада по обнови поступка удвостручено. А контрарио значи, да када нема прописа у Правилнику, у овом делу где се говори о хонорисању у грађанским парницама, о обнови спора, онда се свакако мисли на то да се обнова спора хонорише као редован поступак. Прелазећи на оцену висине тужбеног тражења суд је полазећи од установљеног чињеничког стања, нашао, да тужиоцу припада на основу §§ 7. и 8. Правилника: 1) према туженој В. на укупну вредност њеног дела од динара 3.199.200,— за првих 50.000 дин. — 2.500 дин. за своту од 950.000 динара 28.5оО динара и за остатак своте од 2.199.200 дин. — 21.992 динара, свега према туженој В. 52.192 дин. 2) према туженој Ј. за своту од 3.199.200 дин.: за првих 5(3.000 динара — 2.500 дин.; за своту од 950.000 динара — 28.000 динара; и за остатак своте од 2.199.200 динара — 21.992 динара; свега према туженој Ј. 52.192 динара. Од осталог дела потраживања тужилац је одбијен из разлога, јер вредност спорног предмета, како је изложено у установљеном чињеничком стању, не износи 12.597.600 динара, односно за тужену сваку посебице 4.195.666 динара већ износи за две тужене укупно 3.398.400 динара, односно за сваку од њих по 3.1992.00 динара, те према томе тако утврђеној вредности суд је пресудио као у диспозитиву и одбио тужитеља од вишка потраживања. Суд није могао да прихвати тезу тужених, да се овај спор има да третира као спор непроцењиве вредности, јер се спор о обнови поступка водио као спор са означеном вредношћу. То се види из тога, што су и Окружни суд у Подгорици и Велики суд у Подгорици завршили овај спор стављањем целог предмета у архиву по том основу, да захтевалац обнове спора није хтео да таксу плати на вредност спора. Тако исто суд није прихватио тезу тужене стране, да тужилац у конкретном случају има право само на награду за сваку појединачну