Branič

108

„Б Р А Н И Ч"

и то или преко судије појединца или у колегијуму. Према томе треба предизирати, шта се има сматрати као опште познато код судије појединца а шта код већа. Код неколегијалног, појединачног суда ноторне су оне чињенице, чију је истинитост судија, који ствар извиђа, утврдио на основу тога што се оне појављују као опште познате, а код колегијалног суда •већа ноторне су оне чињенце, чију су истинитост све судије већа, које учествују у расправи, или бар већина од њих, утврдили на основу тога што се оне појављују као опште познате. Самим овим нису постављене границе судске ноторности. Судија гезр. судије могу своја сазнања стицати или путем приватнога опажања или путем опажања у званичном раду. Ако сазнања судије односно судија о истинитости извесних чињеница, које се не појављују као опште познате, потич_у из њиховог приватног опажања онда такве чињенице нису код суда ноторне. Напротив, ако сазнања о истинитости таквих чињеница потичу из опажања суда у званичном раду, онда су и такве чињенице код суда ноторне. Према овоме све чињенице, које су судија односно све судије већа, које учествују у расправи, или бар већина од њих, утврдили као истините било услед тога, што се оие појављују као опште познате или стога, што су њихову истинитост судије утврдиле путем свога опажања у званичном раду сматраће се код суда као ноторне. Процесно право у свом § 365. нормира: „Изнесене чиљенице, које су код суда опште познате, не треба доказивати". Ако у току спора која странка изнесе чињенице, које се у горњем смислу имају сматрати код суда као опште познате и за исте предложи доказ суд ће предложени доказ, одбити и то одбијање образложити тиме, да су изнисене чињенице код суда ноторне, те да их услед тога не треба доказивати. А кад одпада потреба доказивања таквих чињеница, онда код њих не може бити ни примене слободног судијског уверења обзиром на оно што нормира став ирви § 363 парнично! поступка. Најзад, и сам појам судске ноторности искључује примену тога уверења. Јер, чињенице које су код суда опште познате, и које се као такве имају узети у смислу закона као истините ниуколико не могу бити стављене у зависност од слободног судијског уверења, пошто би примена тога уверења искључила постојање ноторности. П Законеке претпоставке — § 368 Грађ. пар. пост. Познато је да су законске прептоставке двојаке: оборљиве — ргаезипер{јо јигјз — и необорљиве — ргаезитрКо јигшз е! <3е јиге. Ова подела извршена је према томе да ли се противу чињенице, коју закон, уз испуњење онога што норма о претпоставци захтева, сматра за истиниту, може употребити противдоказ или не. Код првих претпоставака судија, веће има чињеницу, коју закон претпоставља као истиниту, сматрати таквом само дотле док путем изведених доказа не стекне уверење о противном, што претпостављену чињеницу обара. Друге пак искључују сваки доказ о противном, те судија односно веће имају претпостављене чињенице сматрати као ис-