Branič

ДОКАЗНА ПРАВИЛА итд.

109

тините у сваком случају и сваки предлог, којим се покушава њихово обарање, као недопуштен одмах одбити. Да цитирамо § 366 грађ пар. пост. „Чињенице за које закон предмњева (претпоставља) да постоје, не треба доказивати. Доказ о противном допуштен је, уколико га закон не искључује. Тај се доказ може извести и саслушањем странака по § 467 и следећима." Закон помиње доказ против претпоставке само „уколико га закон не искључује." Из овога излази, да је примена слободног уверења код необорљивих законских претпоставака у сваком случају искључена. Ово по томе, што судија гезр. веће има претпостављену чињеницу из необорљиве законске претпоставке увек узети за истиниту, доказану, у коме случају је искључена примена доказа за и против претпостављене чињенице у опште. Кад је искључен доказ у опште, не може бити ни примене слободног судијског уверења, јер је примена овог уверења могућа само код утврђивања процесног стања етвари. Каква је примена слободног уверења код оборљивх правних претпоставака? Овде треба разликовати две ситуације. Прва је: ако противу чињенице, коју закон претпоставља за истиниту, није понуђен односно наређен и изведен доказ о противном. Друга је, ако је доказ против претпостављене чињенице изведен, било по предлогу или стога што га је суд наредио. Код прве ситуације примена слободног судијског уверења је исто тако искључена као и да је у питању необорљива правна претпоставка. Ово је посве разумљиво. Закон нормира, да „чињенице за које закон предмњева (претпоставља) да постоје, не треба доказивати. Доказ о противном допуштен је,.." До момента изведеног доказа против чињенице, за коју стоји оборљива законска претпоставка, судија односно веће има претпостављену чињеницу сматрати за истиниту, те у погледу ње отпада потреба доказивања. Ако се дакле не изводе докази против оборљиве презумпције у опште, не може бити ни примене слободног судијског уверења, пошто ово уверење налази примене само код утврђивања чињеничног стања спорне ствари. Противно поступање значило би, противу једне правне сигурности, изражене у законској претпоставци, војевати простим закључивањем и неутврђеним наводима (вулгарним претпоставкама), што у домену грађанског права није дозвољено, јер би тада све норме и доказна правила о законским претпоставкама били непотребни и без икаквог смисла. Да осмотримо другу ситуацију: противу чињенице, за коју закон у оборљивој претпоставци претпоставља да постоје, суд је дозволио извођење доказа о противном. Према ономе што нормира последња реченица § 366 поступка, тај се доказ може. извести „и саслушањем странака по § 467 и следећима" пар. поступка, дакле свима доказима поступка. Како стоји у погледу; примене слободног судијског уверења при оцени доказа про-: тиву ргаезитрИо јипз? Исто онако као и при оцени кад се до-1 кази изводе противу чињеница, за које не постоје законске претпоставке било оборљиве било необорљиве. Ако се противу •оборљиве претпоставке употребљује онај доказ, код кога је