Branič

134

,Б Р А Н И Ч'

због ништавности ако уговор о избраном суду није ваљан. Из овога следује, да се у конкретном случају не могу применити прописи четвртог отсека грађ. парн. пост., пошто ти прописи говоре о избраном суду, који се формира посебним начином а не по прописима Скопљанске прс берзе, који су прописи специјални и, као такви, ) у овом случају. Зато се овде има применити пропис „Статута" Скопљанске продуктне берзе. Како чл. 80. Статута није предвидео, да се парничари морају сагласити и да то ставе у уговору или поруџбеници, да се подвргавају искључиво надлежности за пресуђење спора пред берзанским избраним судом, јер поменути пропис ставља као услов, „да је посао трговачке природе, да су се странке претходно или накнадно изрично и написмено споразумеле да пристају на надлежност избраног суда", и како се из акта сада види, да су испуњени ови услови, пошто су странке т.ј. туженик накнадно дао пристанак да му суди поменути избрани суд а који пристанак је назначен у самим рачунима тужилачке странке, то је жалбени навод у погледу надлежности неумесан. Са ових разлога, Окружни суд није уважио жалбу туженикову, већ је потврдио нападнуту пресуду изабраног суда. Апелациони суд у Скопљу уважио је рекурс тужеников и преиначио побијани закључак Окружног суда и укинуо нападнуту пресуду избраног суда Скопске продуктне берзе са ових разлога: Апелациони суд у Скопљу уважио је рекурс тужеников и преиначио побијени закључак Окружног суда и укинуо накнадну пресуду избраног суда Скопске продуктне берзе са ових разлога: Стоји као, основан, рекурсни навод тужеников у погледу истакнуте ненадлежности избраног суда за расправу овог спора, јер такав писмени уговор, закључен између странака § 627. гр. п. п. не постоји. Према чл. 80. статута Скопске продуктне берзе, на који се пропис и Окружни суд у своме побијаном закључку позива, не може се узети да је уговор о горњем ваљан, кад је уговорено у рачуну а не у нарубеници, јер рачун нема сва својства наруџбенице у смислу § 85. ст. П. гр. п. п. пошто се рачуном тражи само исплата робе — извршење уговора а не и заснивање уговора, те се према § 85. ст. П. гр. п. п. надлежност није могла засновати рачуном. Па када по прогшсима 1 85. ст. II гр. п. п. и статутима и узансима Скопске продуктне берзе уговор може бити само наруџбеница или закључница, што ни једно ни друго у конкретном случају не стоји, онда је Окружни суд погрешио, што ожалбену пресуду избраног суда Скопске продуктне берзе на основу чл. 5. тач. 2. под а. Уводног закона за грађански парнични поступак није укинуо, као од ненадлежног суда донету. Због овога у остале рекурсне наводе Апелациони суд се није ни упуштао. Касациони суд није уважио рекурс тужилачке стране, већ је потврдио закључак Апелационог суда. У својим разлозима, Касациони суд је нашао, да је основан рекурсни навод тужиочев да се у погледу оцене надлежности избраног суда Скопљанске продуктне берзе има применити чл. 80. берзанског статута с обзиром да су чл. 5. ст. 1 Уводног закона за грађански парнични поступак, прописи о берзанским судовима остали на снази, у колико је реч о њиховој надлежности. Но, Касациони суд налази, да у конкретном случају нема пристанка туженог на надлежност избраног суда поменуте берзе по наведеном пропису Статута, те да је с тога на закону основан нападнути закључак Апелационог суда, којим је укинута нападнута пресуда избраног суда, као од ненадлежног суда донесена. Да би се установила надлежност берзанског суда по чл. 80. берзанског Статута, по нахођењу Касационог суда, потребно је, да су странке претходно или накнадно, писмено и изрично пристале на ту надлежност. Тужилац је, као по нахођењу Касационог суда, потребно је, да су странке претходно или накнадно, писмено и изрично пристали на ту надлежност. Тужилац је, као доказ о овоме споразуму, поднео рачуне, потписане од туженика, на којима је унета констатација, да је за спорове, који потичу из послова по рачунима надлежан избрани суд берзе. Ови рачуни, по својој намени и садржају, служе искључиво као доказ о томе, да је роба у рачуну примљена, те је туженик, потписујући ове рачуне, потвђивао само пријем робе а не и остале наводе из рачуна. У рачуну се дакле не могу стављати нарочити услови, ван оних, који су били предмет уговарања а ако се и ставе, они не вежу примаоца робе, јер би такво постављање услова било једнострано и у противности са раније закљученим уговором. Факат, пак,