Branič

СУДСКА ПРАКСА

179

пензирају интерес на примљени зајам и користи плодоуживања,* или пак дужник има права да захтева, да се вредност плодоуживања преко уговореног односно максимално законом допу-. : штеног интереса урачуна у отплату главнице. Решење овог ии<- : таи>а зависи од тога хоће ли се уговору о реуму признати ствојство алеаторног уговора или не. У првом случају, призНањем' уговора о реуму за алеаторни уговор, отпада могућност дужни-, ковог права да захтева урачунавање вредности преко интереса у отплату главнице. У нашој правној теорији, рекло би се да је прихваћено горње мишљење, јер се каже, да се уговор о реуму у овом свом делу не коси са § 843. г. з., као ни са прописима нашег грађанског законика о интересу. Каже се затим, једино пи^ тање које би се могло истаћи на основу § 13. у вези § 538. г. з. јесте, да ли је овакав уговор саобразан јавном поретку. Овакво мишљење излаже Г-н професор Живојин Перић. У сваком случају није спорно да дужник, кад би му се горње право признавало, може захтевати само урачунавање наведене вредности у главницу, али не и то, да му се преда тај вишак вредности. Ово отуда, што се из природе уговора о реуму закључује да, за време његовог трајања, дужник нема никаква права извлачења користи из уремљеног добра, изузев у случају постојања особеног уговора у виду установљавања „сопзШи1ит роззеззопит-а". Из целокупног досадашњег излагања може се закључити, да у принципу реум не постоји, али се може уговорити. Његово уговарање у закону није предвиђено, али је дозвољено, јер се не би могло рећи да се коси са јавним поретком. Уговор о реуму представљао би један стварноправни однос, који садржи у себи заложно право повериоца на непокретном односно покретном нлодоносном добру, као накнаду за интерес и евентуално главницу. Постоји мишљење да питање о реуму спада у питања правне историје. И поред извесне тачиости у овом мишљењу, питање о реуму — који подлежи критици како са економског гледишта тако и са гледишта јавног морала — могло би се, с обзиром на то да се и данас јавља као и на чињеницу како је регулисано, поставити и као проблем правне политике.

СУДСКА ПРАКСА Из праксе Касационог суда у Новом Саду. Г. Бранко Јевремовић, судија Апелационог суда у Новом Саду доставио нам је следећу одлуку. Пристанак женског лица, које није навршило 14 год. на извршење обљубе без утицаја је на дело из § 273. к.з. (Бр. Кре 113.-1937. од 4. октобра 1937. год.). Окружни суд у В. К. пресудом својом бр. Кзп-327-1936. од 4. марта 1937. год. прогласио је кривим опт. Б. Ш. што је неустановљеног дана, месеца августа 1936. г. једанаестогодишњој девојчици, која је чувала крај Т. гуске, пришао, са истом отишао у шипраг покрај Т. и пошто је иста свукла своје гаћице, а он скинуо своје панталоне и гаће и клекнуо и нагао се над оштећеном у намери да над њом изврши обљубу и при томе је наступио излив семена код оптуженика, када се подигао без да су се полни удови оптуженвка и оштећене додирнули, тиме је починио злочинство по-